Rat u Gradu

Str.122. Još malo…

    Pro­šao je i si­je­?anj. Upra­vo sam na zi­du iz­gre­bao ka­len­dar ko­ji je za­vrša­vao 12. ožuj­ka, da­nom uo?i mog izlas­ka na slo­bo­du. De­se­tak bro­je­va ve? je bi­lo pre­crta­no. Su­dbi­na ja­rac je htje­la da ve­lja­?a, upra­vo te 1952. go­di­ne, ima 29 da­na. Ra­de­?i taj svoj “zi­d­ni” ka­len­dar, to još ni­sam znao. Je­dnog ju­tra do­šao je po me­ne Mir­ki­ca i spro­veo me ra­vno u po­mo­?ni­ko­vu kan­ce­la­ri­ju, is­tu onu u ko­joj mi je Ju­re Bi­li? na­vjes­tio “re­vi­zi­ju sta­va”. Po­mo­?nik Ha­dži­efen­di? po­nu­dio mi je da sje­dnem. Sto­li­ca je bi­la pos­ta­vlje­na pred sam nje­gov ra­dni stol. Iza po­mo­?ni­ko­vih le­?a na zi­du je bio ve­li­ki ka­len­dar s izra­zi­to kru­pnim zna­men­ka­ma. Na prvo­me lis­tu su bi­la, je­dan uz dru­go­ga, tri prva go­dišÂ­nja mje­se­ca. Po­mi­slih ka­ko bih ga že­lio ima­ti. Odje­dnom uo?ih 29 ve­lja­?i­nih da­na. Pro­žeo me osje­?aj kao da me je net­ko pre­va­rio. Si­gur­no mi se to i na li­cu odra­zi­lo jer me po­mo­?nik upi­ta što mi je. Re­koh mu, a on do­me­tnu da mi je to ka­zna za mo­ju ne­smo­tre­nost. Znao sam na što mi­sli. Ni­sam od­go­vo­rio, a on to vi­še ni­je spo­me­nuo. Po­gle­da­vši ne­ki spis is­pred se­be, re­?e mi da je odlu­?io, po­što mi je os­ta­lo ma­nje od dva mje­se­ca do otpus­ta, da me pre­mjes­ti u “prvo odje­lje­nje” u sku­pnu so­bu. Imao je sa­mo jednu mol­bu(!). Da ni­ko­me ne pri­?am o do­ga­?a­ji­ma u “sta­kla­ri” jer se to vi­še ni­ko­me ne­?e do­ga­?a­ti. Do­me­tnuo je da su “va­spi­tne eki­pe” ra­spu­šte­ne i da mu vje­ru­jem da on to ne bi do­pus­tio. Nei­zra­vno kao da je re­kao da je Bi­li? ra­dio na svo­ju ru­ku. U to du­bo­ko su­mnjam. Je­di­no je vje­ro­ja­tno da je u to­me bio pre­tje­rao hti­ju­?i bi­ti ve­?i ka­to­lik od pa­pe. O Ju­ri Bi­li­?u vi­še ni­ka­da u ži­vo­tu ni­sam ni­šta ?uo. Bez pro­mišÂ­lja­nja sam obe­?ao. Bi­lo mi je dos­ta “sta­kla­re”, za­že­lio sam se ?is­tog zra­ka, ši­rih pros­to­ra, kre­ta­nja. Is­pra­?a­ju­?i me do vra­ta još mi je re­kao da ?u do otpus­ta ra­di­ti u ka­zni­oni­?koj knji­žni­ci na ka­ta­lo­gi­zi­ra­nju i sre­?i­va­nju knji­žnog fon­da.

    Vra­ti­vši se u svo­ju ?e­li­ju, uzeo sam por­ci­ju i žli­cu, opros­tio se od mo­ga do­brog Mi­?e i upu­tio se, bez pra­tnje, u s­obu 26 u prvom odje­lje­nju. Otvo­ri­vši vra­ta je­dva sam so­bu pre­po­znao. Ure­dni ni­zo­vi kre­ve­ta na kat, na sva­ko­me sla­ma­ri­ca i pos­te­lji­na. Ja­vio sam se Ha­ne­fi­ji, so­b­nom star­je­ši­ni. Do­di­je­lio mi je le­žaj uz upo­zo­re­nje da se pre­ko da­na ne smi­je le­ža­ti. Ni­šta me ni­je upi­tao, kao da smo se ju­?er ras­ta­li. Pred­ugo je bio za­tvo­re­nik da ne bi znao ne­pi­sa­na pra­vi­la.

 NASTAVLJA SE