Rat u Gradu

Str.121. Posjet.

            Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je na vra­ti­ma ?e­li­je po­ja­vio se vit­ki, mla­do­li­ki ci­vil nje­go­va­nih br?i­?a i pred­sta­vio se kao no­vi po­mo­?nik upra­vni­ka. Zvao se je, ako se ne va­ram, Ha­dži­efen­di?, po stru­ci pra­vnik. Ulju­dno se za­ni­mao da li se pre­ma na­ma ko­rek­tno pos­tu­pa i da li ima­mo pri­tu­žbi. Na­ra­vno, ni­smo ih ima­li. Po otva­ra­nju dru­gih vra­ta za­klju­?i­li smo da obi­la­zil sve ?e­li­je. Ju­re Bi­li? je, da­kle, smi­je­njen. Bog je, eto, si­šao i u ka­zni­oni­cu.

             Ko­li­ko se mo­gu sje­ti­ti, bi­lo je to dan-dva iza No­ve go­di­ne. Mo­glo je bi­ti oko 17 sa­ti, ve? su­mrak, ka­da je po me­ne do­šao je­dan stražar i re­kao da imam po­sjet. Ja sam oko ru­ke još imao za­voj jer je ra­na spo­ro za­ras­ta­la. Stro­go sam upo­zo­ren da pa­zim što ?u sa svo­ji­ma raz­go­va­ra­ti i da ni slu­?aj­no ne spo­me­nem po­ku­šaj sa­mo­uboj­stva. Bio mi je ?u­dan po­sjet u to do­ba jer je vri­je­me po­sje­ta ve? davno is­te­klo. Ni­sam mo­gao ni po­mi­sli­ti da Ma­ri­ja sa ma­lim Du­brav­kom, mo­ja maj­ka i brat ?e­ka­ju is­pred ka­zni­oni­?ke ka­pi­je još od ra­nog ju­tra. Ka­da to sta­ja­nje na otvor­en­om, na zim­skoj hla­dno­?i, ni­je vi­še bi­lo po­dnošÂ­lji­vo, moj brat Mi­ro za­tra­žio je objašÂ­nje­nje. Re­?e­no mu je da sam kažÂ­njen za­bra­nom po­sje­ta jer sam po­ku­šao pro­kri­ju­m?a­ri­ti pi­smo. Uzru­jan, brat je in­zis­ti­rao na raz­go­vo­ru s ne­kim iz upra­ve. Za­?u­do, bio je odve­den po­mo­?ni­ku. Pred­sta­vi­vši se kao no­vi­nar (što­ je­­­­ i bio), obja­­­­sni da je mo­ja su­pru­ga s ma­lim dje­te­tom došla ?ak iz Dubrovnika, a na osnovi mog pisma u ko­je­mu pi­še da je po­sjet do­pu­šten. Uko­li­ko mu ne bu­de odo­bre­no da me ba­rem iz da­le­ka vi­di, ža­lit ?e se mi­nis­tar­stvu a ne­?e se us­tru­?a­va­ti ni da slu­?aj opi­še u no­vi­na­ma. Da li je to odlu­?i­lo ne znam, ugla­vnom po­sjet je odo­bren.

             Ni­šta ne slu­te­?i ušao sam u pros­to­ri­ju za raz­go­vo­re. Unu­tra su ve? ?e­ka­li mo­ji. Ni­sam se još ni sna­šao kad me brat na­pa­de. Ka­ko me ni­je stid kri­ju­m?a­ri­ti pi­sma, i to go­to­vo pred sam izla­zak, ka­ko ne mi­slim na že­nu i di­je­te, za­klju­?i­vši da bi me on još stro­že ka­znio. Sa­mo sam ga mu­ca­ju­?i upi­tao tko mu je to re­kao da sam šver­cao po­štu. Ka­da mi je re­kao da je to na­ve­de­no kao ra­zlog za­bra­ni raz­go­vo­ra, bez ra­zmišÂ­lja­nja po­di­goh uvis za­vi­je­nu ru­ku i vi­knuh da je to ra­zlog ka­zni. Nas­ta­de gun­gu­la i me­ne hi­tno izve­do­še i vra­ti­še u “sta­kla­ru”. Ni­sam sti­gao mo­je po­šte­no ni vi­dje­ti a ka­mo­li se poz­dra­vi­ti.

             O?e­ki­vao sam ka­znu još is­te ve­?e­ri, no ni­je se do­go­di­lo ni­šta. Da­pa­?e, ko­jih po­la sa­ta ka­sni­je Mir­ki­ca mi je do­nio pa­ket. Po­gle­da­vši me pri­je­kor­no, sa­mo je odma­hnuo gla­vom. Bio sam bi­je­san na se­be što se ni­sam uspio svla­da­ti. Po­go­to­vo jer je to bi­lo tek dru­go vi­?e­nje u pro­te­klih vi­še od dvi­je go­di­ne. No bra­to­ve ri­je­?i su mi za­zvu­?a­le isu­vi­še pro­vo­ka­ti­vno iako sam, ve? po­?i­ni­vši po­gre­šku, shva­tio da je na­sjeo na je­dnos­ta­vnu, mo­gu­?u, ?ak vje­ro­ja­tnu laž. Ja sam, da­vno ra­ni­je, uz po­mo? ru­da­ra-ci­vi­la, iz Ka­knja ile­gal­no po­slao ne­ko­li­ko pi­sa­ma.

             Tje­šio sam se da se broj pre­os­ta­lih mi da­na ve? oda­vno pi­še sa dvi­je zna­men­ke i da ?u ih, kao i pret­ho­dnih 850, iz­drža­ti. Mi­?o mi je, ka­da sam mu do­ga­?aj is­pri­?ao, po­mo­gao ri­je­?i­ma da bi i on je­dna­ko pos­tu­pio. Ako i ni­je ta­ko mi­slio, bi­lo je umi­ru­ju­?e ?u­ti.

NASTAVLJA SE