Rat u Gradu

Str.120. “Vaspitanje”.

    Prethodnih go­di­na po­vre­me­no bi se u na­ju­žem i naj­po­vjer­lji­vi­jem kru­gu pre­pri­?a­va­la ne­ka od bri­žno ?u­va­nih taj­ni o “va­spi­tnim” me­to­da­ma pri­mje­nji­va­nim u ze­ni­?koj ro­bi­ja­šni­ci. O ono­me što su kri­le zi­di­ne “sta­kla­re” mo­glo bi se sa­ti­ma pri­?a­ti a da se mno­gi od bolj­še­vi­?kih na­?i­na du­še­vnog sla­ma­nja i fi­zi­?kog uni­šta­va­nja lju­di, u ma­štom bo­le­snoj a per­fi­dnoj ver­zi­ji Ju­re Bi­li­?a, ne bi ni spo­me­nu­li.

    U pa­m?e­nju mi je os­ta­lo ne­ko­li­ko slu­?a­je­va. Gru­pi­ca kažÂ­nje­ni­ka, me­?u ko­ji­ma je bio i ta­da 25-go­dišÂ­nji To­mi­slav Obrdalj, odbi­la je ra­di­ti na Bo­ži?. Kao ri­mo­ka­to­li­ci po­zi­va­li su se na us­ta­vno pra­vo svet­ko­va­nja bla­gda­na.

    Za­tvor­ska upra­va je Obrda­lja, abi­tu­ri­jen­ta gi­mna­zi­je, ko­ji je spa­dao u ka­te­go­ri­ju “ne­po­šte­nih in­te­le­ktu­ala­ca”, pro­gla­si­la ko­lo­vo­?om. Od nje­ga je za­hti­je­va­no pri­zna­nje da je or­ga­ni­za­tor po­bu­ne. Ka­ko to pri­zna­nje ni­su do­bi­li, Obrdalj je za­tvo­ren u je­dnu od sa­mi­ca “sta­kla­re” u ko­jim je zi­mi bi­lo ne­po­dnošÂ­lji­vo hla­dno. Duž ?e­onog zi­da ?e­li­je bi­la je pro­ve­de­na tan­ka gri­ja­?a ci­jev ?i­ji u?i­nak nije bio spo­me­na ­vri­je­dan. Ve? kod do­las­ka u sa­mi­cu ski­nu­to je i odne­še­no okno te je ta­ko so­bna tem­pe­ra­tu­ra bi­la je­dna­ka onoj vanj­skoj, zim­skoj. Bi­li? je za­tvor­en­ika sva­ko­dne­vno obi­la­zio ci­ni­?no se ža­le­?i na ve­li­ku vru­?i­nu. Sva­ki put je Obrdalj mo­rao ski­nu­ti dio odje­?e ko­ja je on­da os­ta­vlja­na pred vra­ti­ma ?e­li­je. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je bio je gol kao od maj­ke ro­?en. U ta­kvim ne­ljud­skim uvje­ti­ma pro­veo je dva pu­na tje­dna. Ka­da je Bi­li? ko­na­?no shva­tio da Obrda­lja ne­?e slo­mi­ti, di­gao je ru­ke od nje­ga. Naj­za­ni­mlji­vi­je je da To­mi­slav ni­je “za­ra­dio” ?ak ni­ti upa­lu plu­?a.

    Ni­ko­lu (Ni­ku) Bu­ba­la, još je­dan tvrdi orah, Bi­li­?e­vi lju­bim­ci “po­šte­ni pi­tom­ci” iz no­?i u no? su zvjer­ski tu­kli, slo­mi­li mu vi­li­cu i na­ni­je­li još mno­ge te­ške ozl­je­de.

    Ni­ja­za Ba­tla­ka su, u Ka­knju, strpa­li u pros­to­ri­ju u ko­ju su pret­ho­dno za­tvo­ri­li ra­nje­nog vu­ka. Ba­tlak je iz tog “apar­tma­na” izi­šao živ je­dna­ko ?vrst i ne­po­ko­le­bljiv. Bolj­še­vi­?ka ra­sa “na­dlju­di” ni­je mu bi­la do­ra­sla.

    Vje­ru­jem da ne­ma ni je­dnog on­dašÂ­njeg po­li­ti­?kog za­tvo­re­ni­ka ko­ji je os­tao us­pra­van i do­slje­dan ?i­je svje­do­?e­nje o te­škom i ne­ljud­skom zlos­ta­vlja­nju ne bi va­pi­lo do ne­ba.

NASTAVLJA SE