Rat u Gradu

Str.119. Nagla promjena.

    Po­?eo sam sa ha­pše­njem i kon­tro­ver­znom op­tu­žbom na osno­vi ko­je sam i osu­?en. Re­kao sam da je pet mol­bi mo­je obi­telji za po­mi­lo­va­njem odbi­je­no, da sam bio uzo­ran za­tvo­re­nik. Za­vršio sam ti­me da sam pri­je tri mje­se­ca izo­li­ran u sa­mi­cu gdje je ta­ko­zva­na “va­spi­tna eki­pa”, sas­ta­vlje­na od naj­te­žih ro­bi­ja­ša, te­škim ba­ti­na­ma od me­ne iznu­?i­va­la pri­zna­nje za ne­pos­to­je­?a dje­la. Na sa­mo­uboj­stvo sam se odlu­?io ka­da mi je Me­ho Tu­zlak re­kao da ?e me te no­?i obje­si­ti (tu sam ma­lo pre­tje­rao pa ne­ka sa­da Tu­zlak do­ka­zu­je da to ni­je is­ti­na).

    Pu­ko­vnik me ni je­dnog ?a­sa ni­je pre­ki­nuo, sva­ka je mo­ja ri­je? za­pi­sa­na. Ka­ko je mo­je izla­ga­nje bi­lo pri­li­?no ep­sko na­ku­pi­lo se ne­ko­li­ko stro­jem pi­sa­nih stra­ni­ca.

    Ka­da sam za­šu­tio, ofi­cir se obra­ti Mi­?i s pi­ta­njem da li je i on bio tu­?en. Mi?o bez ri­je­?i, na­glim trza­jem, svu­?e ko­šu­lju pre­ko gla­ve i okre­ne pu­ko­vni­ku le­?a. Pri­zor je bio stra­šan. Ci­je­la su le­?a bi­la u kvrga­ma, na­te­kli­na­ma lju­bi­?as­to-ze­le­no-žu­te bo­je. ?i­ni mi se da ni­je bi­lo ni to­li­ko ko­že pri­ro­dne bo­je ko­li­ko bi mo­gla pre­kri­ti pe­to­ban­ka. Vi­so­ki ofi­cir se sa­mo namr­šti i na­re­di ?u­tu­ku da se obu­?e i da svo­ju izja­vu. ?uo sam ta­da imena nje­go­vih mu­?i­te­lja i do­znao da su nje­ga iz no­?i u no? ba­ti­na­li pu­na tri mje­se­ca. I nje­gov su is­kaz u ci­je­los­ti za­pi­sa­li.

    Na kra­ju smo do­bi­li po list pa­pi­ra, ku­ver­te i olov­ku ka­ko bi­smo na­pi­sa­li pi­smo svo­jim obi­te­lji­ma. Pi­sma smi­je­mo pre­da­ti sa­mo star­je­ši­ni odje­lje­nja. Na upit da li smo gla­dni, da­do­smo po­tvrdan od­go­vor. Sve tro­je se ru­kova­še s na­ma i izi­?o­še. Ma­lo ka­sni­je je ušao mi­li­ci­onar Mir­ki­ca s na­mje­rom da odne­se sto­li? i sto­li­ce. U izne­na­dnom nas­tu­pu hra­bros­ti us­pro­ti­vih se s pri­mje­dbom da ne mo­že­mo pi­sa­ti na po­du. Star­je­ši­na sa­mo kli­mnu gla­vom re­ka­vši da ?e se vra­ti­ti pred ru­?ak.

    Mi­?o i ja os­ta­do­smo gle­da­ju­?i s ne­vje­ri­com je­dan u dru­go­ga. Na brzi­nu smo na­pi­sa­li ne­ko­li­ko uobi­?a­je­nih re­?e­ni­ca, do­da­vši da bi­smo se ra­do­vali po­sje­tu. Stvar­no, ma­lo pri­je ru­?ka, Mir­ki­ca je do­šao po stol i sto­li­ce pre­uze­vši i na­ša pi­sma. Ne­ko­li­ko mi­nu­ta ka­sni­je vra­ta se opet otvo­ri­še. Dva kažÂ­nje­ni­ka do­ne­so­še i pos­ta­vi­še pro­zor, dva že­lje­zna kre­ve­ta, sla­ma­ri­ce, pos­te­lji­nu i po dva po­kri­va­?a. ?u­do ne­vi­?e­no. Po­go­to­vo ka­da je Mir­ki­ca upi­tao što ho­?e­mo da nam se do­ne­se iz kan­ti­ne. Ka­da sam re­kao da za to ne­ma­mo no­va­ca, star­je­ši­na re­?e da to ni­je va­žno jer ku­?a ?as­ti. Ako je ve? ta­ko, re­koh kru­ha i ko­ju ci­ga­re­tu. Mi­?o kao je­ka po­no­vi mo­je ri­je­?i. Ni­je pro­šlo du­go i bi­la nam je sva­ko­me do­ne­se­na po ci­je­la sa­la­ma, po hljeb kru­ha, po ve­li­ki ko­mad si­ra i po 100 ci­ga­re­ta. Bla­gdan, ne­slu­?en, bez ika­kve na­ja­ve.

    Ne­što se je do­ga­?alo o ?emu mi nismo imali pojma. No?u se više nisu ?uli udarci, jauci ni stenjanje. ?elije preko puta moje, u kojima su stolovali «vaspita?i» bile su zaklju?ane.Stražar Vladica, ina?e mali sadist, postao je ljubazan. Redovna hrana se zgusnula i imala kakav-takav okus. Pipaju?i u mraku pitao sam Mirkicu mogu li iz zatvorske knjižnice dobiti kakvu knjigu. Ve? sutradan sam je dobio. Sje?am se i danas: Kako se kalio ?elik».    

NASTAVLJA SE