Rat u Gradu

Str.118. Istraga?

    Uz na­po­me­nu da mu to ni­sam smio na­pra­vi­ti, Bi­li? je sa star­je­ši­nom Mir­ki­com ne­ku­da izi­šao. Ubrzo su se vra­ti­li u drušÂ­tvu je­dnog oma­njeg, izra­zi­to mrša­vog, u stva­ri iz­gla­dnje­log za­tvo­re­ni­ka. Re­?e­no mu je da ?e od sa­da bi­ti sa mnom u ?e­li­ji i da me mo­ra dan-no? nad­zi­ra­ti ka­ko opet ne bih na­pra­vio ka­kvu glu­post.

    Ka­da su svi izi­šli, u sa­mi­ci smo os­ta­li sa­mo moj no­vi su­drug i ja. Sva­ki u svo­me uglu so­be ne­po­vjer­lji­vo smo se pro­ma­tra­li. Tek dru­gi dan re­kli smo je­dan dru­go­me svo­ja ime­na. Bio je to Mi­?o ?u­tuk iz se­la Voj­ni­?i ne­da­le­ko Vi­ti­ne kod Lju­bu­škog. Di­van ?o­vjek, gra­ni­tno ?vrst ka­ra­kter, po­šten do srži, ne­po­ko­le­bljiv, je­dnom ri­je­?ju tvrd orah. Pos­ta­li smo do­bri pri­ja­te­lji, i to os­ta­li za­uvi­jek. Uhva­?en po­sli­je ra­ta, mi­slim kao škri­par, bio je osu­?en, ko­li­ko pam­tim, na 15 go­di­na. Bio je ?est gost “sta­kla­re” i vje­ru­jem da je u to­me zda­nju pro­veo vi­še od po­lo­vi­ce iz­drža­ne ka­zne. Na­ža­lost, kao slo­bo­dni lju­di sre­li smo se sa­mo ne­ko­li­ko pu­ta. Sva­kom sam se su­sre­tu ra­do­vao kao da su­sre­?em naj­ro­?e­ni­jeg. U to do­ba i on je pro­la­zio “du­ho­vne vje­žbe”. Ma­lo po­ma­lo po­?e­li smo ra­zgo­va­ra­ti uvje­ra­va­ju­?i je­dan dru­go­ga ka­ko smo po­šte­no re­vi­di­ra­li stav, ali nam, eto, ne vje­ru­ju. Si­gu­ran sam, me­?u­tim, da je i Mi­?o os­tao knji­ga tvrdo za­tvo­re­nih ko­ri­ca. Obo­ji­ca smo maj­stor­ski far­ba­li. Pu­no po­vje­re­nje ?e­mo tek ka­sni­je uspos­ta­vi­ti.

    Tri ili ?e­ti­ri da­na ka­sni­je do­bi­li smo po­sjet. U na­šu ?e­li­ju ušao je ofi­cir u ?i­nu pu­ko­vni­ka, je­dan u ci­vil­nom odi­je­lu i je­dna že­na. S nji­ma je bio i Ju­re Bi­li?. Mir­ki­ca i je­dan stra­žar do­ni­je­li su ma­li sto­li?, tri sto­li­ce i pi­sa­?i stroj. Kad je sve bi­lo u so­bi, pu­ko­vnik ih po­sla van sku­pa s Bi­li­?em i oso­bno za nji­ma za­tvo­ri vra­ta. Mi­?o i ja sta­ja­li smo u sta­vu po­zor.

    Na­ši po­sje­ti­oci posjedaše i pu­ko­vnik po­?ne pos­ta­vlja­ti pi­ta­nja prvo me­ni a on­da i Mi­?i. Ka­ko se zo­ve­mo, za što smo i ko­li­ko smo osu­?e­ni, od ka­da smo u za­tvo­ru a po­se­bno u izo­la­ci­ji. Sa­slu­ša­vši od­go­vo­re, obja­snio nam je da je on iz Mi­nis­tar­stva unu­tar­njih po­slo­va, te da nas je do­šao sa­slu­ša­ti u svezi ne­kih do­ga­?a­nja. Nje­go­vo sli­je­de­?e pi­ta­nje mi je da­lo na­slu­ti­ti svrhu do­las­ka. Za­ni­mao ga je ra­zlog mog po­ku­ša­ja sa­mo­uboj­stva i to tri mje­se­ca pri­je is­te­ka ka­zne. Re­ka­vši onoj že­ni da mo­ju izja­vu do­slo­vno za­pi­su­je, do­dao je da mo­gu bi­ti opši­ran ko­li­ko že­lim. I bio sam.

NASTAVLJA SE