Rat u Gradu

Str.117. U?initi kraj??

    Ka­da smo do­šli pred vra­ta mo­je sa­mi­ce, za­tra­žio je da mu pru­žim ru­ke ve? da­ni­ma ve­za­ne na le­?i­ma. Je­dva sam ih osje­?ao, bi­le su po­tpu­no utrnu­le od ra­me­na na ni­že. Sa­gnuo se i op­so­vao maj­ku ono­me tko me je ve­zao. Du­go je pe­tljao dok je uspio oslo­bo­di­ti ka­tanac i ski­nu­ti la­nac. Re­kao mi je da ru­ke do­bro pro­trljam da mi krv pro­cir­ku­li­ra.    Kad sam uz ve­li­ki na­por pre­ba­cio ru­ke na­pri­jed vi­dio sam da su mi prsti za­de­blja­li kao ko­ba­si­ce a ko­ža ta­mne, ma­li­no­cr­ve­ne bo­je. Å a­ke su mi bi­le kao drve­ne, bez ima­lo sna­ge u nji­ma. Vi­dje­vši mo­je be­zus­pje­šne po­ku­ša­je da trlja­njem oživi­m ru­ke, odveo me je u pra­oni­cu, otvo­rio vo­du i re­kao da ih držim pod mla­zom hla­dne vo­de dok u nji­ma ne osje­tim trnce. Do­dao je da tu ?e­kam sve dok se on ne vra­ti po me­ne. Os­tao sam ta­ko si­gur­no ?et­vrt sa­ta. Na­kon ne­kog vre­me­na kao da su mi se ru­ke za­pa­li­le. Osje­tio sam ka­ko po­pu­šta uko­?e­nost, po­ma­lo sam po­?eo i mi­ca­ti prsti­ma. Dok sam ta­ko sta­jao, po­gled mi je lu­tao oko­lo. Na po­du kraj umi­vaoni­ka ugle­dao sam ko­mad sta­kla, u stva­ri dio ra­zbi­je­ne bo­?i­ce. Bio je to dio dna s di­je­lom bo­?ne stra­ni­ce na ko­je­mu je još bi­la ne­ka eti­ke­ta. U tom tre­nut­ku, bez još ja­sne ide­je, sa­gnuo sam se, je­dva do­hva­tio sta­klo prsti­ma i sta­vio ga u us­ta. Na­kon ne­ko­li­ko sli­je­de­?ih mi­nu­ta vra­tio se Mir­ki­ca i odveo me u mo­ju ?e­li­ju da pri­mim hra­nu k­oja se upra­vo di­je­li­la. Odla­ze­?i do­dao je da ?e do­?i pri­je po­ve­?er­ja da bi me opet ve­zao. Su­de­?i po di­je­lje­nju hra­ne, ta­da je bi­lo oko 18 sa­ti.

    Sjeo sam u ugao po­kraj vra­ta, za­klo­njen od po­gle­da kroz “špi­jun­ku”. Hra­nu ni­sam ni do­ta­kao. Onaj ko­mad sta­kla sam is­plju­nuo i držao u ru­ci. Ci­je­lo vri­je­me sam mi­slio na Tu­zla­ko­ve ri­je­?i o no­?ašÂ­njem “pla­?a­nju ra­?u­na”. Odlu­ku sam do­nio u tre­nu. To mu za­do­volj­stvo ne­?u priu­šti­ti, ra­di­je ?u sam u?i­ni­ti kraj. Ko­li­ko sam mo­gao sti­snuo sam ono sta­klo prsti­ma i po­?eo re­za­ti ve­ne na za­glav­ku li­je­ve ru­ke. Ka­ko u prsti­ma ni­sam imao sna­ge ni­ti je pri­ti­sak bio do­vo­ljan, uspio sam sa­mo raz­de­ra­ti me­so i ogo­li­ti ve­ne. Uza­lud sam ih po­ku­ša­vao pre­sje­?i, one su se sa­mo pod sta­klom uvi­j­ale. Ta­da sam ih no­ktom pot­ko­pao i ras­ki­nuo. Ko­li­ko sam ih ta­ko otvo­rio ni­sam znao. Vi­dio sam da krv obi­la­to te­?e i na­ta­pa drve­ni pod. Pred o?i­ma mi se sve za­mu­ti­lo.

    Ko­li­ko je vre­me­na pro­te­klo do tre­nut­ka ka­da sam se one­svi­jes­tio i ko­li­ko sam bio bez svi­jes­ti ni­sam mo­gao za­klju­?i­ti. Osvi­jes­ti­li su me udar­ci. Sta­jao sam na no­ga­ma, na­slo­njen na zid, ispod ru­ku su me, s li­je­va i s de­sna, pri­drža­va­la dva ne­po­zna­ta “pi­tom­ca”. Pomo­?nik upra­vni­ka Ju­re Bi­li? me je sna­žno ša­ma­rao po je­dnom a Haj­ro Ka­pe­ta­no­vi? po dru­gom obrazu. Gla­va mi je ska­ku­ta­la kao te­nis­ka lop­ti­ca. Pre­da mnom je kle­?ao dr. ?or­?e Ja­nji?, li­si­?je fi­zi­ono­mi­je i crne ci­gan­ske pu­ti, sa­svim tan­kih ki­co­ških br?i­?a. Ni­šli­ja, u ra­tu oso­bni li­je?­nik Dra­že Mi­haj­lo­vi­?a, ?o­vjek bez skru­pu­la i mo­ra­la, osu­?en na naj­vi­šu vre­men­sku ka­znu. Vo­dio je ka­zni­oni­?ku bol­ni­cu, ako se to ta­ko mo­že na­zva­ti. Sta­vljao mi je na ra­nu me­tal­ne ko­p?e. I da­nas pam­tim na­izust nje­go­ve ri­je­?i: Vi­di­te, go­spo­di­ne po­mo­?ni­?e, zbog ova­kvih mi po­šte­ni pi­tom­ci ispa­šta­mo. Ka­kve je to imalo ve­ze, sa­mo on zna. Vi­dje­vši da sam do­šao se­bi, Bi­li? me pres­ta­de ša­ma­ra­ti, uje­dno za­bra­ni­vši Ka­pe­ta­no­vi­?u da me i da­lje uda­ra.

NASTAVLJA SE