Rat u Gradu

str.116. Premla?ivanje.

     Usli­je­di­lo je de­vet uzas­to­pnih no­?i, za me­ne no­?i stra­ve. Sa­da sam bio da­no­no­?no ve­zan, i to lan­cem s ru­ka­ma na le­?i­ma. Ve­zao me je stra­žar Vla­di­ca. La­nac je bio sa­pet ka­tan­cem. Da bi ga bo­lje za­te­gao, pri sa­pi­nja­nju mi je upi­rao ko­lje­nom u le­?a. Ve­ze mi ni­su bi­le ski­da­ne svih tih de­vet ili de­set da­na i no­?i­ju.

Hra­nu sam re­do­vno do­bi­vao, ko­mad kru­ha i te­ku­?i­nu. Por­ci­ja ni­je­dnom ni­je bi­la opra­na za sve to vri­je­me. Fi­zi­olo­ške po­tre­be sam oba­vljao ve­zan, uz ma­lu stra­ža­re­vu po­mo?. ?o­vjek se pri to­me sam se­bi ga­dio. Po­ni­že­nje je bi­lo ne­opi­si­vo. Za­uda­rao sam kao tvor. Kruh sam jeo kle­?e­?i. Uzeo bih ga zu­bi­ma, do­nio do zi­da i upi­ru­?i ga u zid od­gri­zao ko­ma­de i jeo. Por­ci­ju bih is­to ta­ko uzeo zu­bi­ma i na­gi­nju­?i gla­vu una­trag gu­tao te­ku­?i­nu. Pri to­me sam po­la pro­li­je­vao po prsi­ma.

    Ona­ko ve­zan spa­vao sam ve­oma lo­še. Bio sam sav is­pre­bi­jan, osje­?ao sam sva­ku i naj­ma­nju kost. Nos mi je bio na­te­?en kao krum­pir i kro­za nj ni­sam mo­gao di­sa­ti. Bo­lio me je do­slo­vno sva­ki cen­ti­me­tar ti­je­la. Sva­ku no? is­ta pro­ce­du­ra. Ba­ti­ne, ne­svi­jest, ba­ti­ne, ne­svi­jest…

    Otpor je u me­ni bi­vao sve sna­žni­ji. I de­ve­tog da­na je pa­pir u pi­sa­?em stro­ju mo­jih “islje­dni­ka” bio je­dna­ko ?ist kao i prvog; ni­sam im priu­štio ni naj­ma­nje ve­se­lje. Ako su ra­di­li na akord, u?i­nak im je bio n­ika­kav. To­ga de­ve­tog da­na Tu­zlak je do­šao po me­ne u ka­sno po­sli­je­po­dne. Tek se po­?eo spu­šta­ti su­mrak. Umjes­to ba­ti­na, Tu­zlak je održao go­vor na­zi­vaju­?i me ne­za­hval­nim i glu­pa­nom ko­ji je pro­pus­tio pri­li­ku ko­ja mu je ve­li­ko­du­šno pruže­na. Sa­da ?u, nas­ta­vio je, pla­ti­ti ra­?un kao što su ga pla­ti­li Ru­do Dou­tlih (ili Den­tlih) i pro­fe­sor Kar­lo Be­den. Vje­ru­jem da sam ova ime­na is­pra­vno upam­tio. O nji­ma sam sa­mo znao da su još pri­je mog do­las­ka u “sta­kla­ru”, na­vo­dno, iz­vrši­li u sa­mi­ca­ma sa­mo­uboj­stvo vje­ša­njem. Znao sam ih sa­mo iz vi­?e­nja, ?i­ni mi se da je po­koj­ni Ru­do ra­dio u ka­zni­oni­?koj ko­tlo­vni­ci. Po pri­?i bi­li su vi­?e­ni ?la­no­vi Hrvat­ske se­lja­?ke stran­ke (HSS). U gla­vi mi je po­?e­lo bu­bnja­ti. Da li mi ti­me ho­?e re­?i da ?u i ja iz­vrši­ti “sa­mo­uboj­stvo”? Dru­gom se tu­ma­?e­nju ni­sam mo­gao do­sje­ti­ti. Me­ho Tu­zlak je go­vo­ran­ci­ju za­vršio ri­je­?i­ma da ?e­mo se tu no? opet vi­dje­ti. Još dok je go­vo­rio net­ko je iza mo­jih le­?a ušao u ?e­li­ju. Pre­tpos­ta­vljao sam da je to Vu­lin ili Bo­sa­nac. Do tog je ?a­sa sa mnom bio sa­mo Tu­zlak. ?uo sam po­ziv da do­?em. Po­zvao me je star­je­ši­na odje­lje­nja, vo­dnik Mir­ki­ca.

 NASTAVLJA SE