Rat u Gradu

str.115. Po?etak torture.

    Me­ho Tu­zlak ni­je šte­dio sna­gu. Usli­je­di­li su udar­ci sa svih stra­na ci­lja­ju­?i re­bra i bu­bre­ge. Bo­lo­vi su bi­li uža­sni. Iako sam ra­zja­pio us­ta da ur­li­knem, glas iz me­ne ni­je izla­zio. Sa­mo sam ši­štao kao gus­ka. ?u­?nuo sam i sav se skvr?io. Tu­zlak me no­gom obo­ri na pod i osim pen­dre­kom po­?e uda­ra­ti i ci­pe­lom. Ka­da je udar­ce usre­do­to­?io na gla­vu, Vu­lin pris­ko­?i i ote­vši Tu­zla­ku pen­drek nas­ta­vi me on uda­ra­ti. Nje­go­vi su udar­ci bi­li po­put la­ho­ra. Tu­kao me je sa­mo po za­dnji­ci i le­?i­ma. Pri to­me je ste­njao kao da kram­pa. Kao da je udar­ce do­zi­rao jer sam bol je­dva osje­?ao. Dok je  Tu­zlak bio o?i­ti sa­dist ko­ji je uži­vao na­no­si­ti bol, do­tle je Vu­lin svoj dio po­sla oba­vljao ne­vo­ljko, ?ak šte­de­?i žrtvu. Nos mi je obi­la­to krva­rio. Vu­lin me je po­di­gao s po­da, odveo u pra­oni­cu i na­kon što sam se umio vra­tio u mo­ju ?e­li­ju.

    Ci­je­lo me je ti­je­lo bo­lje­lo, na­ro­?i­to pre­dio bu­bre­ga. Me­ho Tu­zlak je bio ba­ti­na­ški stru?­njak. Sje­dio sam na­slo­njen na zid. Bo­jao sam se da opet ne do­?u po me­ne. Ra­zmišÂ­ljao sam ka­kvo bih ja “pri­zna­nje” mo­gao po­nu­di­ti. Å to god bi mi pa­lo na pa­met, odmah sam i odba­ci­vao. Znao sam da to ne vo­di ni­?e­mu, da bi mo­ji mu­?i­telji uvi­jek za­hti­je­vali ne­što vi­še. Ti­me bih sa­mo pro­du­žio pa­tnje. Na sa­vjes­ti ni­sam imao zlo­dje­la, po­go­to­vo ne one vrste “za ko­je znam sa­mo ja i mo­ja savjest”, ka­ko je to li­te­rar­no uo­bli­?io Ju­re Bi­li?. Os­ta­je mi je­di­no sve iz­drža­ti. Zo­ru sam do­?e­kao bu­dan, otvo­re­nih o?i­ju.

    Os­ta­vi­li su me na mi­ru ne­ko­li­ko sli­je­de­?ih da­na. Za­ko­ra­?i­li smo ve? u stu­de­ni ka­da se je stroj opet po­kre­nuo. No?, be­šu­mno otva­ra­nje vra­ta, na nji­ma je­dna ze­ni­?ka no­?na mo­ra: Me­ho Tu­zlak. Ovaj su pu­ta ra­di­le one za­ve­za­ne, ne­?im na­pu­nje­ne ?a­ra­pe. Je­dna­ko je bo­lje­lo kao i udar­ci pen­dre­kom, sa­mo što je bol bi­la ne­ka­ko du­bin­ska. Uz to, ti udar­ci ni­su os­ta­vlja­li po­vršin­skih tra­go­va u vi­du mo­dri­ca. Si­gu­ran sam da sam ne­ko­li­ko pu­ta gu­bio svi­jest, jer sam se bu­dio sav mo­kar u lo­kvi vo­de. To­me je zna­?i slu­ži­la vo­da u onim kan­ta­ma. Pi­ta­nja su bi­la is­ta kao i prvi put, je­dna­ko i mo­ji od­go­vo­ri. Vre­men­sku sam ori­jen­ta­ci­ju iz­gu­bio. Ba­ti­na­nje je pres­ta­lo ka­da je net­ko iz ho­dni­ka za­ku­cao na vra­ta. I ovaj put je Vla­do Vu­lin do­me­tnuo ne­ko­li­ko uda­ra­ca. Opet sam imao osje­?aj da pa­zi ka­ko i gdje uda­ra. U nje­go­voj pra­tnji odla­zak u pra­oni­cu. Tu sam od nje­ga ?uo prvi savjet. Na­go­v­arao me je da ma­lo po­pus­tim, jer ?u na kra­ju ipak mo­ra­ti ne­što pri­zna­ti. Å to ka­sni­je, to za me­ne go­re. Vje­ru­jem da je bio do­bro­na­mje­ran, mo­žda sve to sku­pa ni­je ni odo­bra­vao. No ipak je bio u to­me ko­lu.

NASTAVLJA SE