Rat u Gradu

str.114. Muke po?inju.

    Uglavnom, sva petorica su, iako osu?eni na visoke kazne, poslije mog izlaska otpušteni na uvjetnu slobodu. Svakako s obavezom da i u civilnom životu špijuniraju i potkazuju, jer jednom konfident – uvi­jek je kon­fi­dent. Zlu­ra­do se na­dam da im je ba­rem sa­vjest ili strah da ih je sre­di­na kao pot­ka­zi­va­?e pre­po­zna­la po­mu­?i­va­la mir­ne sne.

    Tje­dni­ma sam sa­mo­vao u svo­joj ?e­li­ji. Kao da sam bio os­ta­vljen­ da se ku­ha­m na ti­hoj va­tri. Sa­mo se je je­dnom na vra­ti­ma po­ja­vio Ju­re Bi­li?, bez ri­je­?i zu­rio u me­ne i bez ri­je­?i oti­šao. Po zveke­tu i lu­pi vra­ta za­klju­?io sam da obi­la­zi sve sa­mi­ce re­dom.

    Je­dne sam no­?i bu­dan le­žao na po­du. Bi­lo mi je jako zi­ma. Odje­dnom su se vra­ta po­?e­la otva­ra­ti, iako za­vla­?e­nje klju­?a u bra­vu uo­p?e ni­sam ?uo. Ot­klju­?a­la ih je uvje­žba­na ru­ka. U okvi­ru vra­ta sta­jao je Me­ho Tu­zlak. Po­zvao me je da po­?em s njim jer je do­šlo vri­je­me da po­raz­go­va­ra­mo. Na vi­di­ku ni­je bi­lo ni je­dnog stra­ža­ra. No­?u je klju? pri­pa­dao “va­spi­ta­?i­ma”, sva vlast je bi­la nji­ho­va. Nas­to­jao sam da se na me­ni ne pri­mi­je­ti strah iako sam bio go­to­vo pa­ra­li­zi­ran. Znao sam što me ?e­ka jer ni­sam imao ni naj­ma­nje vo­lje da pri­hva­tim nji­ho­va pra­vi­la igre. Ve? oda­vno ni­sam “po­pio” ba­ti­ne i znao sam da ?e prvi tre­nu­ci bi­ti naj­te­ži.

    U so­bi, u ko­ju me je Tu­zlak ugu­rao, za­te­kao sam Vla­du Vu­li­na, ko­ji je sta­jao kraj kre­ve­ta na kat, i Mi­li­vo­ja Bo­san­ca, ko­ji je sje­dio za ma­lim sto­lom na ko­je­mu je bio sta­rin­ski pi­sa­?i stroj. Pa­pir je bio uvu­?en, spre­man da pri­mi mo­je pri­zna­nje. Ostao sam sto­je­?i kraj vra­ta. Go­vo­rio je sa­mo Me­ho Tu­zlak. Upo­zo­rio me je da ?e se slu­ša­ti sa­mo is­ti­na, da ne mi­slim da su oni bu­dale, da mo­gu bi­ti sre­tan što mi se pru­ža pri­li­ka da od­te­re­tim svo­ju sa­vjest i još hrpu sli­?nih glu­pos­ti. Slu­šao sam ga s po­la uha, o?i su mi lu­ta­le so­bom, tra­že­?i “sred­stva uvjeravanja”. Na je­dnom kre­ve­tu ugle­dao sam dvi­je “va­spi­tne” pa­li­ce, pros­ta­?ki re­?e­no pen­dre­ke, ne­što kao krat­ki ko­?i­ja­ški bi?, i ne­ko­li­ko de­be­lih ?a­ra­pa ne­?im na­pu­nje­nih i na vrhu za­ve­za­nih. Bi­le su tu i dvi­je-tri li­me­ne kan­te do vrha ispu­nje­ne vo­dom. Kao slu­?aj­no, ne pre­ki­da­ju­?i svoj mo­no­log, Tu­zlak je do­hva­tio je­dan pe­ndrek i po­?eo se igra­ti nji­me. Ma­lum omen. Po­što ni­sam pro­go­va­rao, on odlu­?i, ka­ko je re­kao, da mi po­mo­gne i os­vje­ži pa­m?e­nje. Za­tra­žio je da mu pri­?am o Dra­ku­li­?ima i Ko­za­ri, te o mom su­dje­lo­va­nju u tim zbi­va­nji­ma. Mo­ra bi­ti da sam stra­šno ble­sa­vo iz­gle­dao jer se sva tro­ji­ca na­smi­ja­še. Oba do­ga­?a­ja zbi­la su se 1941. ili ra­no 1942. go­di­ne. Ta­da sam imao 15, odno­sno 16 go­di­na. Ni­ka­da ni­sam bio ni u Dra­ku­li­?i­ma ni na Ko­za­ri. O sve­mu sam znao da je u Dra­ku­li­?i­ma iz­vršen zlo­?in nad ru­da­ri­ma, te da su na Ko­za­ri vo­?e­ne te­ške bor­be. Ni­ka­kvi mi de­ta­lji ni­su bi­li po­zna­ti. Sa­bra­vši se, to sam i re­kao. Na­gli uda­rac pen­dre­kom pa­ra­li­zi­rao mi je ru­ku i ra­me.

 NASTAVLJA SE