Rat u Gradu

str.113. Mu?itelji

    Ime­na os­ta­lih, ?i­je ono­vre­me­ne fi­zi­ono­mi­je i da­nas ?u­vam u sje­?a­nju, ni uz na­jve­?i na­por ne mo­gu iz pa­m?e­nja pri­zva­ti. Mo­žda za­to što s nji­ma, u onim naj­te­žim tre­nu­ci­ma za me­ne, ni­sam imao kon­ta­kta. Od za me­ne oso­bno za­du­že­ne pe­tor­ke do­brih slu­gu lo­ših go­spo­da­ra (Ka­pe­ta­no­vi?, Tu­zlak, Vu­lin, Ja­rak, Bo­sa­nac) ka­sni­je sam na slo­bo­di sre­tao Me­hu Tu­zla­ka i Haj­ru Ka­pe­ta­no­vi­?a.

    Tu­zlak je ra­dio kao bri­ja? ne­gdje kod sa­ra­jev­ske ka­te­dra­le, dok je Ka­pe­ta­no­vi? pos­tao trgo­va­?ki pu­tnik ne znam ?e­ga. Ugla­vnom ?ešÂ­?e se po­ja­vlji­vao u Du­bro­vni­ku. Du­go je znao sje­di­ti u ka­va­ni na Brsa­lja­ma, ka­ra­kte­ris­ti­?no is­pru­že­ne sa­ka­te no­ge, ta­ko da sam ga u pro­la­zu mo­gao uo?i­ti. Dva ili tri pu­ta za­us­ta­vio me je po­ku­ša­va­ju­?i za­po­?e­ti raz­go­vor. Pona­šao se kao da smo znan­ci s ne­kog za­je­dni­?kog la­da­nja. Je­dnom je, ona­ko uspu­tno, na­po­me­nuo da sam mo­gao, uz ma­lo pa­me­ti, pro­?i mno­go bo­lje. Po­mišÂ­ljao sam da sku­pim ne­ko­li­ko do­brih pri­ja­te­lja pa da mu je­dnom vra­ti­mo ba­rem ka­ma­tu na ba­ti­ne ko­je je on di­je­lio. Ona­ko hrom, a lju­bi­telj ka­plji­ce, ne bi bio te­žak pli­jen. Ka­sni­je sam se tog po­ri­va sti­dio. Si­gu­ran sam da svi nje­go­vi du­žni­ci ni­su bi­li to­li­ko sen­ti­men­tal­ni i da je net­ko uz svoj na­p­la­tio i je­dan dio mo­ga du­ga. Go­di­na­ma ka­sni­je sam od ne­kog ne­što ta­ko i na­?uo. I moj je in­for­ma­tor tu in­for­ma­ci­ju ne­gdje po­ku­pio, pro­vje­ri­ti je ni­sam mo­gao. U srcu sam se ipak na­dao da je is­ti­na.

    Me­hu Tu­zla­ka sam sreo sa­mo je­dnom, to­?no pred po­slo­vni­com JAT-a u Sa­ra­je­vu. Išao mi je u su­sret i ne vje­ru­jem da me je odmah pre­po­znao. Bio sam u drušÂ­tvu Bo­re Brni­na, do­brog znan­ca, po za­ni­ma­nju vo­za­?a, ras­tom oma­njeg ali sna­žnog ?o­vje­ka. Ne vje­ru­jem da je to odlu­?i­lo. Na­glo sam sk­re­nuo pre­ma Me­hi Tu­zla­ku i svom mu sna­gom obi­la­to plju­nuo usred li­ca. Os­tao je kao uko­pan dok mu se sli­na ci­je­di­la niz bra­du. Bo­ro me šut­ke po­gur­nuo na­pri­jed, šti­te­?i mi le­?a. Nas­ta­vi­li smo put. Tu­zlak ni­je po­šao za na­ma. Taj pri­zor ne­?u ni­ka­da za­bo­ra­vi­ti ni­ti po­ti­snu­ti osje­?aj za­do­volj­stva ko­ji se još i da­nas ja­vlja. Znam da se ne­mam ?i­me po­no­si­ti jer je mo­ja ges­ta bi­la po­pu­št­anje prizemnom porivu. Ipak, nikada nisam požalio.

    Vulina, Jarka i Bosanca nisam nikada susreo. Jedino sam ujednom društvu u Zagrebu ?uo da se Bosanac predstavlja velikomu?enikom i velikom žrtvom. U dubini duše se nadam da je i njega netko raskrinkao.

NASTAVLJA SE