Rat u Gradu

str.112. Ljudi i “ljudi”

     Tom pri­li­kom li­je­po je bi­lo gle­da­ti i slu­ša­ti je­dnog sve­?e­ni­ka (to je bio Jo­sip Pe­ri? – pri­mje­dba V. L. L.) ko­ji je tra­žio da re­vi­di­ra svoj stav, a što su nai­v?i­ne je­dva do­?e­ka­li. A kad se je ovaj po­peo da go­vo­ri, umjes­to da re­vi­di­ra stav on je po­?eo da bra­ni vje­ru i hrvat­sku stvar. No ?im je to opa­že­no, di­gli su Ju­ri­ni mi­lje­ni­ci gra­ju i vi­ku i ski­nu­li ga fi­zi­?kom sna­gom do­lje.”

    Vu­ku­?i me izme­?u se­be, u “sta­kla­ru” me ot­pra­ti­še Ismet Si­na­no­vi? (ka­sni­je sam ?uo da je bio u­vje­tno pu­šten, po­no­vno uhi­?en i da je iz­vršio sa­mo­uboj­stvo) i je­dan dru­gi ko­je­mu ime ni­sam upam­tio. Z­nam sa­mo da je bio iz oko­li­ce Tra­vni­ka. Usput me uda­ra­ju­?i ša­ka­ma i no­ga­ma pre­da­li su me star­je­ši­ni Mir­ki­ci ko­ji me je bez ika­kvog ko­men­ta­ra pre­uzeo i smjes­tio u moj no­vi apar­tman, sa­mi­cu na ko­joj ni­je bi­lo pro­zo­ra.

    Da je za­hla­di­lo osje­tio sam, ona­ko bez po­kri­va­?a, ve? prvu no?. Tu prvu ve­?er odu­zet mi je re­men iz hla­?a, ve­zi­ce iz ci­pe­la i blu­za. Os­tao sam u hla­?a­ma i ko­šu­lji. Ka­sni­je sam ?uo do­la­zak i dru­gih su­pa­tni­ka, zve­ket klju­?e­va uz otva­ra­nje i lu­pu vra­ta na sa­mi­ca­ma. Za­po­?i­njao je, na sre­?u, po­slje­dnji ?in mo­je oso­bne dra­me.

    Ne­ko­li­ko se da­na ni­je do­ga­?a­lo ni­šta. Uju­tro odla­zak u pra­oni­cu, po­la nor­mal­nog obro­ka kru­ha, hra­na ri­jet­ka i ima je ma­nje. Pred­sta­va je po­?i­nja­la no?u. Odje­ki­va­li su mu­kli udar­ci pra­?e­ni po­tmu­lim, pri­gu­še­nim ja­uci­ma i ste­nja­njem. Znao sam da to i me­ne ?e­ka. Sku­pljao sam du­še­vnu sna­gu, bje­že­?i u mi­sli­ma mo­joj obi­te­lji i po ci­je­li dan ko­ra­ci­ma pre­m­je­ra­va­ju­?i sa­mi­cu.

    Pre­ko pu­ta mo­je sa­mi­ce bi­le su ne­za­klju­?a­va­ne ?e­li­je nas­ta­nje­ne “va­spi­tnim gru­pa­ma”. U nji­ma su vrše­na ispi­ti­va­nja. Stra­ža­ri i upra­va se u to “ni­su mije­ša­li”. Bi­li smo po­tpu­no u ru­ka­ma tih zlo­?i­na­ca.”Po­šte­ni pi­tom­ci” – re­vi­dir­ci ima­li su kre­ve­te i do­bi­va­li do­da­tnu hra­nu iz za­tvor­ske kan­ti­ne. Za ba­ti­na­nje su ima­li do­vo­ljno sna­ge. Vri­je­me je da spo­me­nem ime­na tih “po­šte­nja­ka”, ba­rem onih ko­jih se do­bro sje­?am.

 To su:

Haj­ro Ka­pe­ta­no­vi?, bi­vši ofi­cir OZN-e iz Tu­zle, osu­?en na tri go­di­ne za­tvo­ra zbog kri­mi­na­la (na­vo­dno is­ko­ri­šta­vao za­tvo­re­ni­?ke že­ne obe?a­va­ju­?i po­mo? mu­že­vi­ma),

Meho Tuzlak, iz Sarajeva, po zanatu brija?, bio policijski agent u prvoj Jugoslaviji i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj;

Vla­do Vu­lin, u?i­telj, u ra­tu ?e­tni­?ki ko­man­dant, oko­li­ca Ba­nje Lu­ke;

Mir­ko Ja­rak, us­ta­ški po­ru­?nik, iz oko­li­ce Sto­ca;

Mi­li­voj Bo­sa­nac, pra­vnik, do­mo­bran­ski sa­tnik, iz Za­gre­ba;

Omer Muf­ti?, pra­vnik, ži­vio u Do­bo­ju;

Mu­ha­med Ra­ko­vi?, iz Bo­san­skog No­vog, su­po­vac;

To­ni Ko­lo­vrat, iz Tra­vni­ka (ili Bu­goj­na).

 NASTAVLJA SE