Rat u Gradu

str.111. Moj “nastup”.

    Pro­bio sam se do po­zor­ni­ce i u mu­kloj ti­ši­ni po­?eo go­vo­ri­ti. Pre­pri­?ao sam svo­ju op­tu­žni­cu ne do­da­ju­?i ni­šta no­vo. Ni­sam ?ak ni izri­je­kom pri­znao to­?nost in­kri­mi­na­ci­je. Odmah sam nas­ta­vio ri­je­?i­ma da po ra­spo­pu Maj­sto­ro­vi­?u i je­dna­ko op­tu­ži­va­nom vl?. Bre­ka­lu ne mo­že bi­ti su­?e­no ka­to­li­?ko sve­?en­stvo. (Ovaj po­slje­dnji je bio moj gi­mna­zij­ski vje­ro­u?i­telj u Ba­njoj Lu­ci i vo­?a “Kri­ža­ra” i ni­ka­da ni­sam po­vje­ro­vao ni je­dnu je­di­nu ri­je? od ono­ga što su mu ko­mu­nis­ti pri­pi­si­va­li.) Za­što us­prkos zlo­?i­na po­pa ?u­ji­?a, ?e­tni­?kog voj­vo­de, nit­ko ne pro­zi­va pra­vo­sla­vno sve­?en­stvo. Tu su za­po­?e­li prvi uzvi­ci pro­tes­ta iz re­do­va re­vi­di­ra­ca, te “po­šte­ne” ro­bi­ja­ške sor­te. Umjes­to me­ne, Bi­li? je ušut­kao njih tra­že­?i da me pus­te da do­vršim. Znao sam da sam za­gli­bio. Ono što sam re­kao ni­sam mo­gao iz­bri­sa­ti. Odi­grao sam kar­tu ko­ja mi je tog ?a­sa pa­la na pa­met. Upi­tao sam za­što svi do­sa­dašÂ­nji go­vor­ni­ci ispo­vi­je­da­ju sa­mo us­ta­ške gri­je­he, a nit­ko ne spo­mi­nje ?e­tni­?ke po­ko­lje mu­sli­ma­na u Fo­?i i Vi­še­gra­du. I o to­me tre­ba go­vo­ri­ti. Dvo­ra­nom se pro­lo­mio du­go­tra­jan plje­sak. Pre­tpos­ta­vljao sam, a sad i zak­lju?io, da je u pu­bli­ci bio pri­li­?an broj mu­sli­ma­na. Dir­nuo sam ih u ži­vac, oslo­bo­dio im emo­ci­je. Ju­re Bi­li? go­to­vo pje­ne­?i po­zva dva “po­šte­na” pi­tom­ca da me spro­ve­du u “dru­go odje­lje­nje”, u “sta­kla­ru”. Me­ni je sa­mo do­ba­cio da od me­ne ni­kad po­šte­nog ?o­vje­ka.

    O ovom do­ga­?a­ju pi­sao je je­dan od­ ze­ni­?kih uzni­ka Sa­fet Jas­ki? u knji­zi “Srbo­ko­mu­nis­ti­?ki zlo­?in nad Bo­snom” (Iz­da­nje “Dri­na”, Dri­ni­na knji­žni­ca, Ma­drid, 1967).

 Ci­ti­ram dva pa­su­sa:

“Za­ni­mlji­vo je bi­lo slu­ša­ti štu­den­ta La­si­?a ko­je­ga su ob­tu­ži­li da je ne­gdje na ne­kom mjes­tu re­kao da je ze­ni­?ka sta­kla­ra pos­ta­la is­to što je i Ja­se­no­vac bio u ti­je­ku ra­ta. On je tra­žio da go­vo­ri i da se oprav­da, pa je u je­dnom vrlo li­je­pom go­vo­ru re­kao da je to ne­is­ti­na, a pri­znao je da je re­kao da ono što se sa­da do­ga­?a u sta­kla­ri da je mo­gu­?e tek sto­ti dio ono­ga što je bio Ja­se­no­vac. Odmah je bio ski­nut s go­vor­ni­ce i za­tvo­ren u sta­kla­ru, jer je eto ipak re­kao da je sta­kla­ra ma­kar i sto­ti dio Ja­se­nov­ca. Bio je stra­šno mu­?en u sta­kla­ri i u tom zlu pre­sje­kao si je ve­ne na ru­ka­ma.

 NASTAVLJA SE