Rat u Gradu

str.110. Prvi ?in.

    Tko je bio taj prvi, uz naj­bo­lju se vo­lju ne mo­gu sje­ti­ti. Sman­drljao je ne­ka­kvu pri­?i­cu o svom u?ešÂ­?u u bor­bi pro­tiv na­ro­dne voj­ske i ka­ko je u je­dnoj pri­li­ci bio ?lan gru­pe k­oja je iz­vršila egze­ku­ci­ju nad dvo­ji­com uhva­?e­nih par­ti­zan­skih ku­ri­ra. On do­du­še ni­je pu­cao, ali je bio pri­su­tan kao osi­gu­ra­nje. Sa­da je, eto, olakšao  du­šu i osje­?a se dru­gim ?o­vje­kom. Na­kon tog uvo­da (a bio je ?e­tnik) ra­zve­zao je na­du­go i na­ši­ro­ko pri­?u o us­ta­škim zlo­dje­li­ma, op­tu­žuju­?i ka­to­li­?ke sve­?e­ni­ke, fra­njev­ce po­se­bno, ko­ji su za te zlo­?i­ne naj­vi­še kri­vi jer su ih po­ti­ca­li. Na kra­ju je za­mo­lio upra­vu da sve­?e­ni­ke pre­da “va­spi­tnim” eki­pa­ma (ve? for­mi­ra­nih od re­vi­di­ra­ca), ko­je ?e oba­vi­ti svoj dio posla (ni­je re­kao ka­kav). Kad je za­vršio, Bi­li? ga po­hva­li i otpus­ti na­trag u dvo­ra­nu. Å e­pu­re?i se kao pa­un, za­di­vljen vlas­ti­tom re­to­ri­kom, oši­nuo je po­gle­dom po dvo­ra­ni. Ta­jac.

    Ni na no­vi ma­mac nit­ko se ne hva­ta. Izla­zi sli­je­de­?i re­vi­di­rac. No­vi po­šte­njak je bio ne­ki se­os­ki ho­dža, ?i­ni mi se iz Ca­zin­ske kra­ji­ne, bi­vši pri­pa­dnik ne­ke mi­li­ci­je, mi­slim Hus­ke Mi­ljko­vi­?a. Na­ža­lost nje­go­vo mi je ime iz­bli­je­di­lo u pa­m?e­nju. I ovaj je imao “ta­pi­ju” na ne­ka­kvo uboj­stvo, da­kle po­pri­li­?na mje­ni­ca. Bez pri­je­la­za osuo je i on po us­ta­ša­ma i do­mo­bra­ni­ma do­hva­ti­vši se na kra­ju naj­go­rih “šej­ta­na”, ka­to­li­?kog kle­ra. Mo­gao bih se za­kle­ti da je prvog ka­to­li­?kog sve­?e­ni­ka vi­dio tek u za­tvo­ru. I on je tra­žio pra­vo da im su­di.

    Ka­da je izi­šao i tre­?i go­vor­nik i is­pri­?ao svo­je do ta­da ne­po­zna­to dje­lo, za­vrši­vši osu­da­ma us­ta­ša i sve­?e­ni­ka, stva­ri su po­?e­le sje­da­ti na svo­je mjes­to. Ni­je­dan re­vi­di­rac ni­je spo­me­nuo ?e­tni­?ke zlo­?i­ne, even­tu­al­no “Han­džar di­vi­zi­ju” ili ne­ku od u ra­tu broj­nih mi­li­ci­ja u ko­ji­ma za­si­gur­no ni­su bi­le re­do­vni­ce ili mi­lo­srdna bra­?a. Bi­lo je o?i­to da je sve na prvom mjes­tu upe­re­no pro­tiv sve­?e­ni­ka. Re­ži­ja je bi­la pri­mi­ti­vna i pro­zir­na. Ni tre­?a ni­je bi­la sre­?a. Po­mo­?nik, sa­da vi­dlji­vo ner­vo­zan, po­no­vno po­zva dra­go­vo­ljce jer ?e, re­kao je, u su­pro­tnom on ne­ko­ga izves­ti. Ko­ji me je ne­?as­ti­vi po­dbo, što mi je to tre­ba­lo, ni­ka­da ni­sam do­ku­?io. Mo­žda je to bio, nes­kro­mno go­vo­re­?i, osje­?aj po­no­sa i ?as­ti i po­što­vanja pre­ma sve­?en­stvu. Ne­ko­li­ko se je ru­ku po­di­glo a me­?u nji­ma je strša­la i mo­ja. Bi­li? je sve “dra­go­vo­ljce” pre­le­tio po­gle­dom i on­da pro­zvao me­ne, ci­ni­?no do­da­ju­?i da upra­vo me­ne že­li.

 NASTAVLJA SE