Rat u Gradu

str.109. Velika predstava.

    Po­zor­ni­ca je dje­lo­va­la sve­?a­no, ukra­še­na je bi­la ve­li­kom Ti­to­vom sli­kom (ho­me ma­de, iz na­šeg ka­zni­oni­?kog ate­li­era) i drža­vnom tro­boj­ni­com. Stol i ne­ko­li­ko sto­li­ca. U dvo­ra­ni, na prva dva re­da sto­li­ca sje­di­li su sve­?e­ni­ci do­ve­de­ni iz izo­la­ci­je u “sta­kla­ri”. Da­nas se ne sje­?am da li je me­?u nji­ma bio i bis­kup ?u­le. Iza sve­?e­ni­ka mjes­ta su za­uze­li go­to­vo svi oni ko­ji su pri­je mje­sec da­na odve­de­ni u izo­la­ci­ju. Dje­lo­va­li su ve­oma ?is­to i ure­dno u no­vim za­tvor­eni­?kim odi­je­li­ma. Iza njih smo se zbi­li mi os­ta­li. Ne vje­ru­jem da bi igla pa­la na ze­mlju, ta­ko smo bi­li zbi­je­ni.

    Na po­zor­ni­cu su iza­šli po­mo­?nik upra­vni­ka Ju­re Bi­li?, upra­vnik ka­zni­oni­ce Jo­vo ?u­ki? i dva ofi­ci­ra u ?i­nu pu­ko­vni­ka. Ma­glo­vi­to se sje­?am i dvo­jice u ci­vil­nim odi­je­li­ma. Bi­li? je bio za ci­je­lo vri­je­me gla­vni go­vor­nik. Vla­da­la je gro­bna ti­ši­na. Po­mo­?nik je po­?eo go­vo­ri­ti o du­bo­koj bri­zi upra­ve za sva­ko­ga od nas i bez­mjer­noj hu­ma­nos­ti drušÂ­tva o ko­je smo se og­ri­je­ši­li. Tvrdio je da ipak ni­smo izo­p?e­ni. U že­lji da nam omo­gu­?i što sko­ri­ji po­vra­tak u svo­je obi­telji i gra­?an­ski ži­vot, na­ro­dna vlast nam uka­zu­je ne­po­no­vlji­vu pri­li­ku da re­vi­zi­jom sta­va to ubrza­mo. Iako taj izraz po dru­gi put ?u­jem, još mi zna­?e­nje ni­je ja­sno. Bi­li? nas­ta­vlja ri­je­?i­ma da od da­nas pos­to­je dvi­je vrste za­tvo­re­ni­ka: po­šte­ni pi­tom­ci i oni ko­ji to ni­su. U prvu gru­pu spa­da­ju na­ši dru­go­vi (oni što sje­de iza sve­?e­ni­ka) ko­ji su re­vi­di­ra­li stav, dra­go­vo­ljno pri­zna­ju­?i (mo­gu si za­mi­sli­ti) ne­ka dje­la iz svog pret­ho­dnog kri­mi­nal­nog ži­vo­ta za ko­ja nit­ko ne zna osim nji­ho­ve sa­vjes­ti, za ko­ja ni­su ni op­tu­že­ni ni su­?e­ni (na­ra­vno kad ni­su pos­to­ja­li svje­do­ci). Ti­me su do­ka­za­li da su se pro­mi­je­ni­li i da ?e ubu­du­?e bi­ti ko­ri­sni ?la­no­vi drušÂ­tva. Za pri­zna­ta (ne)dje­la ne­?e bi­ti su­?e­ni. Na­kon tih pri­zna­nja upra­va ?e sve u?i­ni­ti da ?im pri­je bu­du pu­šte­ni na slo­bo­du, za sa­da uvje­tnu.

    Ni­je, do­du­še, spo­me­nuo da su ta pri­zna­nja bi­an­co mjeni­ce ko­je od njih na slo­bo­di pra­vi kon­fi­den­te i po­li­cij­ske špi­ju­ne. U slu­?a­ju da po­ku­ša­ju iz­vrda­ti toj oba­ve­zi ni­je im tre­ba­la no­va op­tu­žni­ca jer su je sami ve? na­pi­sa­li. “Na­ro­dna vlast” ju je sa­mo tre­bala akti­vi­ra­ti. Da ne go­vo­ri u svoje ime ve? u ime vlas­ti i na­ro­da, po­mo­?nik je za svje­do­ke po­zvao ona uni­for­mi­ra­na li­ca i ci­vi­le s po­zor­ni­ce, ko­ja su za vri­je­me nje­go­va go­vo­ra mu­dro kli­ma­la gla­vom. Uvje­ren da me­?u na­ma u dvo­ra­ni ima još mnogo ta­kvih po­šte­nih pi­to­ma­ca po­zvao je svak­og ono­ga tko to že­li da izi­?e i o?i­tu­je se. Udi­ca je ba­?e­na, nit­ko je ni­je za­gri­zao. Svi smo mi ve? bi­li ap­sol­ven­ti u?i­li­šta ko­je se zo­ve za­tvor. Mno­gi su me­?u na­ma ve? i “ma­gis­t­ri­ra­li” i “do­kto­ri­ra­li”. Da bi po­ka­zao ka­ko je to što od nas tra­ži la­ko i je­dnos­ta­vno, po­zvao je na po­zor­ni­cu je­dno­g od onih “po­šte­nih”, ko­ji su re­vi­zi­ju sta­va ve? oba­vi­li, da nam is­pri­?a svo­ju pri­?u.

NASTAVLJA SE