Rat u Gradu

str.106. Još 9 mjeseci.

    Rad mi je ?ak bio i pla­?en. Za­ra­da, ko­ju ni­ka­da u ži­vo ni­sam vi­dio, di­je­li­la se na tri di­je­la. Prva tre­?i­na je išla upra­vi ka­zni­oni­ce na ime di­je­la tro­ško­va mog iz­drža­va­nja, dru­ga je išla u moj de­po­zit (to sam tre­bao do­bi­ti pri­li­kom izlas­ka na slo­bo­du), dok je tre­?a slu­ži­la za po­dmi­re­nje ra­?u­na u za­tvor­skoj kan­ti­ni, gdje sam u to do­ba mo­gao ugla­vnom ku­p­ova­ti si­tni­ce za oso­bnu hi­gi­je­nu. Tu sam mo­gu­?nost ri­jet­ko ko­ris­tio, jer su mi po­tre­bno sla­li od ku­?e. Ko­li­ko se sje­?am, za sav moj rad u ru­dni­ku, ka­me­no­lo­mu i tvor­ni­ci bi­ci­kla pri­mio sam pri­li­kom otpus­ta ne­što pre­ko 800.- di­na­ra. Sto­ga ne­mam ni pu­ke pred­sta­ve ko­li­ko je naš rad bio pla­?en. Bio je ve? ko­nac svi­bnja ka­da sam bez objašÂ­nje­nja po­vu­?en iz tvor­ni­ce. Pre­da mnom je bi­lo još oko 9 mje­se­ci le­ža­nja. Bo­ra­vio sam ugla­vnom u so­bi. ?es­to bih išao na ?i­š?e­nje za­tvor­skog kru­ga. To je zna­?i­lo izvo­?e­nje bre­zo­ve me­tle u še­tnju jer je krug bio ?ist kao crkve­ni pod. Vo­lio sam taj “po­sao” jer je zna­?io bo­ra­vak na ?is­tom zra­ku i kre­ta­nje. Je­di­no je bi­lo glu­po što sam sva­ki ?as mo­rao ski­da­ti ka­pu poz­dra­vlja­ju­?i ta­ko sva­kog mi­li­ci­ona­ra ko­ji bi na­išao. To je bio je­dan od naj­stro­žih pro­pi­sa.

    Nas­to­jao sam bi­ti ?ist i u ro­bi­ja­škoj uni­for­mi ko­li­ko-to­li­ko pris­toj­no iz­gle­da­ti. Htio sam os­ta­ti ljud­sko bi­?e i ne uto­pi­ti se u op?e si­vi­lo. Odi­je­lo je, sa­mo po se­bi, bi­lo be­zli­?no, ne­mo­gu­?eg kro­ja. Na le­?i­ma i hla­?a­ma bi­la su bi­je­lom bo­jom oti­snu­ta slo­va KPD. Na li­je­vom ru­ka­vu, na na­dla­kti­ci, mo­rao se je nosa­ti pri­šiveni za­tvor­ski broj. Mo­je “ime i pre­zi­me” je gla­si­lo: 5054a. Ni­sam se osje­?ao pre­vi­še usa­mlje­nim. Upo­znao sam vi­še di­vnih i ve­li­kih lju­di i bi­la mi je ?ast što sam od njih pri­hva­?en kao ra­vno­pra­van. Me­?u nji­ma je bi­lo mo­jih vršnja­ka, no pre­te­ži­to su to bi­li lju­di zre­li­jih go­di­na, a ne­ki od njih i pri­ja­te­lji mog oca. N­ika­da ne­?u za­bo­ra­vi­ti do­bro­tu ni­ti du­ho­vnu sna­gu ar­he­olo­ga dra Jo­ze Pe­tro­vi­?a, ra­ni­jeg kus­to­sa sa­ra­jev­skog mu­ze­ja, uvi­jek ?u se sje­?a­ti “mog” mos­tar­skog bis­ku­pa Pe­tra ?u­le, du­ho­vni­ka ?e­do­mi­la i bis­ku­pa Smi­lja­na ?e­ka­de, fra Mir­ka ]o­si­?a, Emi­la La­si­?a, Ali­je Na­met­ka, To­mi­sla­va Obrda­lja, Ni­ja­za Ba­tla­ka, Ni­kole Bu­ba­la, Re­ša­da Ka­di­?a, Ab­du­ra­hma­na Hu­ki­?a, An­te Fe­ren­ca, Ha­sa­na Ha­džio­sma­no­vi­?a, Sto­ja­na Ju­ki­?a. Po­se­bno pam­tim Stje­pa­na Bu­co­nji­?a, spre­tnog spa­da­la, ko­jeg ?u­va­ri ni­ka­da ni­su us­pje­li “pro­?i­ta­ti”. Pre­ma nji­ma je bi­vao kraj­nje be­zo­bra­zan, no svo­je izru­gi­va­nje je znao ne­po­gre­ši­vo do­zi­ra­ti da ne bi pre­šao opa­snu gra­ni­cu. Mno­ga po­šte­na i ?a­sna ime­na ve? sam za­bo­ra­vio, mo­žda za­to što nam se ži­vo­tni pu­to­vi vi­še ni­su ukrsti­li. Ali za­to pam­tim ime­na ljud­skih beski­?me­nja­ka, pro­da­nih du­ša, od ko­jih ni ja ni­sam os­tao neo­krznut. O to­me ka­sni­je.

 NASTAVLJA SE