Rat u Gradu

str.105. sa posla na posao…

    Je­dno­ga da­na, usred ra­da, Ni­ko­la odba­ci ?e­ki? i po­ža­li se stra­ža­ru ko­ji je bio u bli­zin­i da ja sa­mo za­bu­ša­vam i da on ra­di te­ži dio po­sla. Do ta­da to ni­je­dnom ni­je spo­me­nuo. Stra­žar pre­su­di da za­mi­je­ni­mo alat­ke. Sa­da sam ja uda­rao a Ni­ko­la pri­drža­vao šip­ku. Sva­ki moj uda­rac po­pra­tio je ne­kom pri­mje­dbom ru­ga­ju­?i se i vri­je­?a­ju­?i me. Pso­va­nje maj­ke je stal­no le­bdje­lo u zra­ku. ?i­nio je to go­to­vo ša­pa­tom ta­ko da ga sa stra­ne nit­ko ni­je mo­gao ?u­ti. Izbu­ši­smo ta­ko ne­ko­li­ko ru­pa. I ona­ko te­ški bat bi­vao mi je sve te­ži. U me­ni je od nje­go­vih psov­ki sve vri­lo. Svje­sno ili pod­svjesno, na­mjer­no ili slu­?aj­no, na to se ne bih mo­gao za­kle­ti, pro­ma­ših gla­vu ?e­li­?nog sje­ka­?a i, do­du­še za­ko­?i­vši sna­gu udar­ca u po­slje­dnjem hi­pu, opa­lih Ni­ko­lu po do­ru­?ju. Od­sko­?i­vši, ne­sre­tnik sta­vi ru­ke me­?u ko­lje­na i po­?e ska­ka­ti uo­krug po­put In­di­jan­ca oko lo­gor­ske va­tre, ar­lau­ka­ju­?i i za­pje­va­ju­?i kao da ga net­ko ži­vog de­re. Ne­dal­eki stra­žar pris­ko­?i, na­re­di mi da os­ta­vim malj i si­?em na ces­tu. Ni­sam ?e­kao da mi to po­no­vi. Skli­znuo sam niz strmi­nu, vi­še na za­dnji­ci ne­go na no­ga­ma. Pri­hva­tio me je je­dan mi­li­ci­onar i smjes­ta spro­veo na­trag u dom. Ta­ko sam opet za­vršio u “sta­kla­ri”.

    Star­je­ši­na Mir­ki­ca je htio zna­ti što sam to opet za­ku­hao. Ka­da je od mog spro­vo­dni­ka ?uo ra­zlog, sa­mo je pro­ko­men­ti­rao da me ta­mo ni­je ni tre­ba­lo sla­ti. Ka­sni­je sam ?uo da Ni­ko­li ni­je bi­la slo­mlje­na ru­ka ve? mu sa­mo na­pu­kla kost. A ja sam idu­?ih pe­tna­est da­na pro­veo u sa­mi­ci.

    Ve? smo bi­li du­bo­ko u velja­?i ka­da sam iz “sta­kla­re” vra­?en u mo­ju sta­ru so­bu u “prvom odje­lje­nju”. Ovaj pu­ta sam odre­?en na rad u tvor­ni­cu bi­ci­kla. Ma­lo se zna da su prvi bi­ci­kli u “no­voj” Ju­go­sla­vi­ji na­pra­vlje­ni u  KPD Ze­ni­ca. Od prvog do za­dnjeg vij­ka dje­lo za­tvo­re­ni­ka. Ka­sni­je je ta tvor­nica, mi­slim pod ime­nom “Prvi par­ti­zan”, u ci­je­los­ti pre­se­lje­na ne­gdje u Srbi­ju (mi­slim u Su­bo­ti­cu).

    Do­di­je­ljen mi je rad na pre­ši. Bi­la je to ne­ka pre­tpo­to­pna, go­to­vo pri­mi­ti­vna pre­ša. Proi­zvo­dio sam “ni­ple”, ne­ku vrstu me­sin­ga­nih ma­ti­ca-vi­ja­ka ko­ji su u?­vrš?i­va­li žbi­ce, ži­ce u ko­ta?u bi­ci­kla. Bio je to do­zla­bo­ga je­dno­li­?an, do­sa­dan posao. Uvi­jek is­tim po­kre­ti­ma po­dme­tao sam pod ?e­ki? pre­še ma­le okru­gle ko­ma­de od mje­di i va­dio go­to­ve ni­ple. Kraj no­gu sam imao dva drve­na san­du­ka, u je­dan su išli us­pje­li ko­ma­di a u dru­gi škart. Bio sam na­da­sve us­pje­šan u proi­zvo­dnji – škar­ta. To ni­je bi­lo ?u­dno jer sam se pre­še bo­jao kao crnog vra­ga i sa­mo mi­slio ka­ko da brzo po­vu­?em ru­ku. Ni na­kon vi­še­kra­tnih de­mon­stra­ci­ja pre­dra­dni­ka moj se u?i­nak ni­je po­pra­vio. Sto­ga sam ve? tre­?i dan pre­ba­?en na mon­ta­žu tih is­tih ni­pli u ko­ta­?e. Je­dna­ko glup, do­sa­dan i je­dno­li­?an po­sao, no is­to ta­ko i po­tpu­no be­zo­pa­san. Na to­me sam po­slu os­tao oko tri mje­se­ca.

NASTAVLJA SE