Rat u Gradu

str.104. Kamenolom.

    Vri­je­me sam pro­vo­dio sje­de­?i na svo­me mjes­tu, jer je le­ža­nje pre­ko da­na bi­lo za­bra­nje­no. Da­ni su bi­li uža­sno du­gi, jer su bi­li po­tpu­no bez sa­drža­ja. Ta­ko sam se je­dno ju­tro, ka­da me je za­tvor­e­nik Bo­gdan Pe­re­ndi­ja (bio je ne­ka vrsta za­tvor­skog po­slo­vo­?e) pro­zvao i re­kao da idem u ka­me­no­lom, do­slo­vno obra­do­vao. Ni­je mi sme­ta­la ni zi­ma ni pre­tpos­ta­vlje­ni te­ški rad, bi­lo je va­žno sa­mo da se ne­što do­ga­?a.

    Bi­li smo ve­li­ka gru­pa. Je­dni su na naj­pri­mi­ti­vni­ji na­?in, sa­mo uz po­mo? ?e­li­?ne šip­ke (“štamfa”) i po­te­žeg ma­lja (“ma­ce”), bu­ši­li ru­pe u sti­je­ni, dru­gi su te bu­šo­ti­ne pu­ni­li ek­splo­zi­vom i otpu­ca­va­li, tre­?i su odva­lje­ne ko­ma­de tu­ca­li. Usi­tnje­ni ka­men je ne­ku­da odvo­žen, vje­roja­tno za gra­?e­vin­ske ra­do­ve. Do­di­je­ljen sam kao par ?o­vje­ku sre­dnjih go­di­na, na iz­gled veoma sna­žnom, po je­zi­?nom fon­du kraj­njem pri­mi­tiv­cu. ?uo sam da ga zo­vu Ni­ko­la. Pi­tao me je sa­mo ka­ko se zo­vem i ko­li­ko sam su­?en. Od­go­vo­rio sam. Ka­da je ?uo vi­si­nu ka­zne tek je otpu­hnuo i po­no­sno re­kao da je on dvade­se­to­go­dišÂ­njak. Do­bio sam u ru­ke ?e­li­?ni sje­ka? koj­ega sam mo­rao pri­drža­va­ti rukama i stal­no vrtje­ti u za­po­?e­toj ru­pi u ka­me­nu. Ni­ko­la je ma­ljem sna­žno uda­rao po šip­ki. Ne zna­ju­?i te­hni­ku sje­ka? sam ?vrsto držao ta­ko da su mi dla­no­vi us­ko­ro odrve­ni­li i za­ža­ri­li se. Bol je pro­la­zi­la kroz ci­je­lo ti­je­lo. Stis­kao sam zu­be da ne po­ka­žem bol. Ni­ko­la ni­je po­ka­zi­vao ni naj­ma­nju na­mje­ru da mi svo­jim is­kus­tvom po­mo­gne.

    No­?u od bo­lo­va ni­sam mo­gao za­spa­ti, dla­no­vi su mi bi­li po­dli­ve­ni krvlju i ve­oma ote­kli. Trpio sam i po­ma­lo u?io za­nat. Ola­ba­vio sam sti­sak go­to­vo odva­ja­ju­?i ru­ke od že­lje­za u tre­nut­ku udar­ca ?e­ki­?a.

    Moj se su­drug po­?eo o?i­to­va­ti kao ve­oma te­žak ka­ra­kter. ?i­ni­lo se da do po­dne mrzi se­be, a po­sli­je po­dne i os­ta­tak svi­je­ta. Po­?e­lo mu je kod me­ne sve sme­ta­ti. Ra­zlog sam na­slu­tio jer mi je net­ko u so­bi re­kao da se za­ni­ma za što sam osu­?en i što sam po na­ci­onal­nos­ti. Do­bio sam i po­vra­tnu in­for­ma­ci­ju: Ni­ko­la je su­?en kao ?e­tnik i tek mu je ne­da­vno ka­zna do­ži­vo­tne ro­bi­je sma­nje­na na 20 go­di­na. Na­kon pe­tna­es­tak da­na zaje­dni­?kog ra­da prvi mi je put op­so­vao maj­ku, i to odmah us­ta­šku. Za­mo­lio sam ga da maj­ku os­ta­vi na mi­ru. Kao da sam pi­pa­lio fi­tilj. Od tog tre­nut­ka mi se obra­?ao is­klju­?i­vo psov­kom ma­jke. Po­mo­?i si ni­sam mo­gao niti sam se imao ko­me ža­li­ti. Ni­ko­lu su svi stra­ža­ri po­zna­va­li i pre­ma nje­mu se do­bro­ho­tno po­na­ša­li. Mi­slim da je su­vi­šno na­po­me­nu­ti da su stra­ža­ri, go­to­vo bez iznim­ke, bi­li Srbi.

NASTAVLJA SE