Rat u Gradu

str.103. Pobuna?!?

    U ti­ši­ni ko­ja je nas­ta­la na­kon po­mo­?ni­ko­vog prio­p?e­nja za­?u­jem vlas­ti­ti glas i shva­tim da sam re­kao: ja ne mo­gu. U is­tom tre­nut­ku, kao odjek, za­?u­še se dru­gi gla­so­vi go­vor­e?i da ne mo­gu ni oni. Po­mo­?nik se po­?e de­ra­ti kao da je po­lu­dio na­re­?u­ju­?i po­kret. Nit­ko se ni­je ni po­ma­kao. Pri­ša­vši mi i pro­gla­si­vši me ko­lo­vo­?om po­bu­ne, pomo­?nik me gru­bo zgra­bi za ra­me i do­slo­vno odvu­?e u svo­ju kan­ce­la­ri­ju. Dok sam ja grlio por­ci­ju pa­ze­?i da mi se hra­na ne pro­li­je, “fa­so­vao” sam ne­ko­li­ko ja­kih ša­ma­ra. Mo­ja tvrdnja da ni­sam ni­šta or­ga­ni­zi­rao sa­mo je po­mo­?ni­ku di­za­la tlak. Vi­še ni­je vi­kao ne­go pje­nio. Uz ne­ko­li­ko uda­ra­ca ?i­zmom po cje­va­ni­ca­ma, ko­ji su me za­bo­lje­li vi­še od te­ških ša­ma­ra, odve­den sam u mi­ni­ja­tur­nu šu­pi­cu u ko­joj se ni­sam mo­gao ni­ti us­pra­vi­ti a još ma­nje is­pru­ži­ti. Tu sam do­?e­kao dan. U ne­ko sam do­ba izve­den, ve­zan u lan­ce, odve­den na že­lje­zni­?ku pos­ta­ju, u­krcan s pra­ti­ocem u vlak, odve­zen u Ze­ni­cu i ispo­ru­?en u Ka­zne­no-po­pra­vni dom. Odve­den sam ra­vno u dru­go odje­lje­nje, ?u­ve­nu “sta­kla­ru”. Vra­ta sa­mi­ce su se za­tvo­ri­la iza me­ne i sli­je­de­?ih ne­ko­li­ko da­na ni­sam vi­dio ni­ko­ga osim dje­li­te­lja hra­ne i odjel­nih ?u­va­ra. Tu sam do­?e­kao No­vu go­di­nu. Iako mi je bi­lo hla­dno, ipak sam se po­šte­no na­spa­vao. Po­?eo sam osje­?a­ti glad jer ova hra­na ni­je bi­la ni slu­ga onoj u lo­go­ru. U Ka­knju sam po­štu ure­dno do­bi­vao pa me je sa­da bri­nu­lo ka­ko ?e se ova pro­mje­na bo­ra­vi­šta na to odra­zi­ti. Tim pri­je što ni­sam znao da li sam i ko­li­ko dis­ci­plin­ski kažÂ­njen. Te su ka­zne uvi­jek uklju­?i­va­le i za­bra­nu pri­ma­nja po­šte i pa­ke­ta. Bio sam, ka­ko su mo­ji ru­da­ri go­vo­ri­li, gur­nut u “šturc” ili­ti sli­je­pi ko­lo­si­jek.

    Na­kon de­set da­na sve se ra­zja­sni­lo. Ni­sam bio op­tu­žen za po­bu­nu ve? sa­mo pre­ko­man­di­ran u ru­dnik Ze­ni­ca. Ta­ko mi je ba­rem, bez ika­kvog po­vo­da, prio­p?io Mir­ki­ca, mi­li­cionar star­je­ši­na “dru­gog odje­lje­nja”. Me­?u­tim, umjes­to u ru­dnik, je­dno sam ju­tro pre­ba­?en u “prvo odje­lje­nje” u so­bu 26 u ko­joj je tog tre­nut­ka bi­lo oko 150 za­tvo­re­ni­ka. Sas­tav je bio na­da­sve ša­ro­lik. Ubo­ji­ce, te­ški kri­mi­nal­ci, sve­?e­ni­ci, “ne­po­šte­na” in­te­li­gen­ci­ja, bi­vši pri­pa­dni­ci svih mo­gu­?ih voj­ski, le­ža­li su na go­lom po­du gus­to po­sla­ga­ni je­dan uz dru­gog. So­bni sta­r­je­ši­na, mi­slim da se zvao Ha­ne­fi­ja, na­šao mi je mjes­to ko­je sam obi­lje­žio svo­jim po­kri­va­?em i por­ci­jom. Bi­la je to sva mo­ja imo­vi­na. Nit­ko mi ni­je pri­la­zio ni­ti sam se ja po­ku­ša­vao iko­me pri­bli­ži­ti. Ni­sam ni­ko­ga po­zna­vao i htio sam naj­pri­je svoj no­vi brlog is­tra­ži­ti.

 NASTAVLJA SE