Rat u Gradu

str.102. Rudarski život.

    Za dan na­tje­ca­nja iza­bra­na je ne­dje­lja, tako da su obje gru­pe do­bi­le ra­di­li­šta po­dje­dna­ke kva­li­te­te. Ci­vi­li taj dan ni­su ra­di­li, pa su na izvo­zu is­ko­pa­nog uglje­na bi­li sa­mo za­tvo­re­n­ici. Sva­ka je gru­pa do­bi­la po odre­?e­ni broj me­tal­nih mar­ki­ca-bro­je­va ko­ji su vje­ša­ni na va­go­ne­te da bi se na izlazu zna­lo ko­ja je gru­pa ugljen is­ko­pa­la. Jasno da u bor­bi s vrhun­skim pro­fe­si­onal­ci­ma ni­smo ima­li šan­su. No, Uze­ir je sko­vao plan. Na gla­vnoj i po­slje­dnjoj skre­tni­ci ra­di­la su dva nje­go­va do­bra znan­ca ( on ih je ta­mo i pos­ta­vio) ko­ji ?e oba­vi­ti naj­de­li­ka­tni­ji i naj­va­žni­ji dio po­sla. Oni su pri­hva­?a­li i pro­slje­?i­va­li va­go­ne­te. Ta­ko su ima­li pre­gled ko­li­ko je ?i­jih “hun­to­va” izi­šlo iz ja­me. Da su ci­vi­li sla­li ve­?i broj va­go­ne­ta, ne tre­ba ni  spo­mi­nja­ti. Za­to su na­ša dvo­ji­ca sa sva­kog dru­gog-tre­?eg va­go­ne­ta ski­da­li proti­vni­?ku i vje­ša­li na­šu plo­?i­cu s bro­jem. Za­mi­sao je bi­la da se održi ra­vno­te­ža, odno­sno da na­ma do­ne­se pre­dnost od ne­ko­li­ko to­na. Vje­ro­ja­tno iz­gu­bi­vši ra­?un, a da bi u to­me bi­li si­gur­ni, na­ši su “stru?­nja­ci” pred kraj ra­dnog vre­me­na u?es­ta­li sa za­mje­nom plo­?i­ca ta­ko da je evi­den­ci­ja na kra­ju po­ka­za­la da smo tu­kli ci­vi­le za 36 to­na. Kon­ste­rna­ci­ja, ne­vje­ri­ca, ali i pri­hva­?a­nje rezul­ta­ta.

    Kad smo izi­šli iz ja­me, vo­?a ci­vil­ne gru­pe nas je po­hva­lio, ?es­ti­tao i održao ma­li go­vor. Po­zva­ni smo u je­dnu pros­to­ri­ju i tu po­?ašÂ­?e­ni ja­nje­ti­nom i – mi­ne­ral­nom vo­dom. I naš nam je  upra­vnik lo­go­ra održao pri­go­dnu ri­je? pro­gla­si­vši nas “is­tak­nutim ra­dni­ci­ma”. Na­ziv udar­nik je, na­ime, bio re­zervi­ran sa­mo za po­šte­ne gra­?a­ne. Upra­va ru­dni­ka nas je na­gra­di­la s po pa­rom gu­me­nih ?i­za­ma. Za ona dva-tri tje­dna, ko­li­ko sam još os­tao u lo­go­ru, is­ti­na se ni­je do­zna­la. Vje­ru­jem ni ka­sni­je.

    Ru­da­ri ci­vi­li su ogro­mnom ve­?i­nom bi­li ka­to­li­ci i mu­sli­ma­ni. Bez ob­zi­ra na po­re­dak, po­šti­va­li su vjer­ske bla­gda­ne i u te da­ne ni­su do­la­zi­li na po­sao. Nit­ko im ni­je mo­gao ni­šta, jer ih je ru­dnik tre­bao. Kao i sva­ki dru­gi, i naš je ru­dnik imao go­dišÂ­nji plan is­ko­pa ko­ji je mo­rao bi­ti iz­vršen. Do­šao je i Ba­dnji dan. Na po­sao ni­je do­šao ni­ti je­dan ka­to­lik. Taj sam dan ra­dio u prvoj smje­ni. Pred kraj ra­dnog vre­me­na do­šao je k nama pre­dra­dnik i re­kao da ?emo zbog ne­do­las­ka ru­da­ra-ci­vi­la mora­ti odra­di­ti i dru­gu smje­nu. U ja­mu nam je do­ve­že­na hra­na, do­bi­li smo izvan­re­dno još je­dan kruh i nas­ta­vi­li ra­di­ti. Bi­li smo pre­mo­re­ni, u?i­nak je bio sve ma­nji.

    Je­dva do­?e­ka­vši kraj smje­ne is­te­tu­ra­li smo iz ja­me i s mu­kom se do­vu­kli do lo­go­ra. Po­di­je­lje­na nam je hra­na i po­?e­li smo jes­ti. Pre­ki­nu­lo nas je na­re­?e­nje za zbor. Izi­šli smo s por­ci­ja­ma u ru­ka­ma. Zgo­di­lo se da sam iza­šao za­dnji iz ba­ra­ke i stao na­ ?e­lo re­da. Do­ša­vši pred nas, po­mo­?nik upra­vni­ka lo­gora nam je ob­zna­nio da ?e­mo se mo­ra­ti vra­ti­ti u ja­mu i na tre­?u smje­nu, i to na la­kše po­slo­ve jer ne­ma dos­ta lju­di a po­sao ne smi­je sta­ti. Tre­?a smje­na je ra­di­la u pra­vi­lu sa­mo na održa­va­nju ja­me i u njoj su ra­di­li ugla­vnom za­na­tli­je: ko­va­?i, bra­va­ri, te­sa­ri i sl. Nit­ko ni­je mi­slio na na­še fi­zi­?ke mo­gu­?nos­ti, iz­vrše­nje pla­na je bi­lo iznad sve­ga.

NASTAVLJA SE