Rat u Gradu

str.101. Smanjenje kazne.

    Kad je ko­na­?no za­po­vje­dnik re­kao da se opros­ti­mo, mo­ji­ma pa­de na pa­met da mi ni­su prio­p?i­li naj­ra­do­sni­ju i naj­lje­pšu vi­jest. Dan ra­ni­je je moj od­vje­tnik g. Ba­la­gi­ja ja­vio maj­ci da mi je Vrho­vni sud BiH ka­znu pre­ina­?io sa 5 na 3 go­di­ne za­tvora. To je bi­lo dvije go­di­ne ispod mi­ni­mu­ma pre­dvi­?e­nog za me­ni pri­pi­sa­no dje­lo. Ra­zlo­zi sni­že­nju ka­zne ispod za­kon­skog mi­ni­mu­ma na­ve­de­ni su sli­je­de­?im re­dom: ne­do­vo­ljna du­še­vna ra­zvi­je­nost u do­ba “zlo­?i­na”, dje­lo ni­je ima­lo te­žih drušÂ­tve­nih po­sljedi­ca (ni­je ima­lo ni­ka­kvih, jer ni­je ni pos­to­ja­lo), za­posle­nje (u do­ba ha­pše­nja) u drža­vnoj slu­žbi i ko­na­?no što sam fa­mi­li­ja­ran (imao obi­telj). Sav be­smi­sao i ove pre­su­de shva­tit ?e svat­ko tko se sje­?a onih vre­me­na u ko­ji­ma je ne-pre­da­ja ži­ta u ot­kup bi­la “ta­ri­fi­ra­na” s naj­ma­nje 10, dok se pru­ža­nje po­mo­?i “škri­pa­ri­ma” (odme­tni­ci­ma) pe­nja­lo i do pu­nih 20 go­di­na za­tvo­ra. Za mo­je bu­du­?e sus­ta­na­re u KPD Ze­ni­ca ne­?u vi­še bi­ti ni­ti “ko­ko­šar”, de­gra­di­rat ?e me si­gur­no u “pi­li­?a­ra”. Pre­pla­vio me je­ val ra­dos­ti. To je zna­?i­lo da pre­da mnom sto­ji još je­dna i pol go­di­na, jer sam je­dnu ve? odle­žao, a u kaznu mi je ura­?u­na­to i po­la go­di­ne za­tvo­ra iz 1946. go­di­ne. Ovo iz ra­zlo­ga što sam osu­?en po je­dna­koj op­tu­žni­ci i is­toj in­kri­mi­na­ci­ji. U ci­vi­li­zi­ra­nom svije­tu ni­ko­me se ne mo­že su­di­ti za dje­lo za ko­je je ve? je­dnom izre­?e­na pra­vo­mo­?na oslo­ba­?a­ju­?a pre­su­da. ?i­ni­lo mi se kao da ve? mo­gu po­?e­ti bro­ja­ti da­ne do izlas­ka. Du­brav­ko se ni­je dao odvo­ji­ti od me­ne gr?e­vi­to me grle­?i i vri­šte­?i. Opros­tio sam se i ras­tao s mo­ji­ma.

    Vra­tio sam se u ba­ra­ku, raz­di­je­lio pa­ket do po­slje­dnje si­tni­ce i po­vu­kao na svoj le­žaj pro­ži­vlja­va­ju­?i još je­dnom sva­ki tre­nu­tak tog dra­go­cje­nog su­sre­ta. Du­ša mi je još mje­se­ci­ma od to­ga ži­vje­la.

    Da­ni su na­sta­vi­li je­dno­li­?no pro­tje­ca­ti. Sva­ki mje­sec sam re­do­vno do­bi­vao pa­ket, no po­sjet vi­še ni­sam imao. Još i za pu­to­va­nja mo­ji ni­su ima­li sred­sta­va. Shva­?ao sam. Bi­la je ve? du­bo­ka je­sen, naj­av­lji­va­la se zi­ma.

   Po­?et­kom pro­sin­ca upra­va nam je na­ja­vi­la “udar­ni­?ko” na­tje­ca­nje. Na­ša eki­pa “pi­to­ma­ca” pro­tiv eki­pe ci­vi­la pro­fe­si­ona­la­ca. Na ?e­lu ci­vil­ne gru­pe bio je ili Ali­ja Si­ro­tano­vi? ili Ni­ko­la Å ko­bi?, oba ?u­ve­ni ru­da­ri udar­ni­ci, sta­ha­nov­ci. Ko­ji je bio ne mo­gu se za­kle­ti, ali je­dan je bio si­gur­no. Njih dvo­ji­ca su u pro­mi­džbe­ne svrhe obi­la­zi­li ru­dni­ke i održa­va­li ta­kva na­tje­ca­nja. U “Sta­roj ja­mi” su na­ma tre­ba­li po­ka­za­ti svo­ju pre­mo?. Na­šu eki­pu vo­dio je Uze­ir. Ka­ko sam ja ve? nat­pro­sje­?no vla­dao bu­ši­li­com i brzo i kva­li­te­tno ba­ra­tao sje­ki­rom u obra­di ja­pi­je kod pod­zi­?i­va­nja, uvršten sam u ra­dnu gru­pu.

 NASTAVLJA SE