Rat u Gradu

str.100. Posjet!

    Pri­bli­ža­va­li smo se ži­ci ko­jom je bio ogra­?en naš lo­gor. Ne­da­le­ko od ula­za pro­te­za­la se us­ka pru­ga ?i­je su tra­?ni­ce vo­di­le do bli­zine no­vog okna, na­pu­šte­nog, jer se po­ka­zao “?o­rak”. Pred sa­mim ula­zom bi­la je mi­ni­ja­tur­na skre­tni­ca. Po­kraj nje je sta­jao je­dan mi­li­ci­onar i držao za ru­ku je­dnog ma­log dje­?a­ka. Pre­ba­ci­vao je skre­tni­cu li­je­vo-de­sno a dje­?a­?i? se je ra­do­sno na sav glas smi­jao. Obu­?en je bio u crno pli­ša­no odi­jel­ce s bi­je­lom ?ip­kas­tom ko­šu­lji­com, pla­va ko­vr?a­va ko­si­ca pa­da­la mu je na ra­me­na. Smi­jeh mu je zvo­nio kao sto­ti­nu sre­brnih zvon­ca. Po­za­vi­djeh stra­ža­ru mi­sle­?i da je to nje­go­vo di­je­te.

    Ko­lo­na je ušla u lo­gor, pri­mi­li smo hra­nu i ja sam ušao u ba­ra­ku. Is­tog tre­nut­ka za mnom je ušao lo­gor­ski “?a­to”, za­tvo­re­nik kao i ja, re­kavši da se za de­set mi­nu­ta spre­mim jer imam po­sjet. Dok sam ja sje­dio kao uko­?en, oko me­ne je nas­ta­la lu­dni­ca. Mo­ji su­pa­tni­ci, ko­ji su se sva­?i­jem po­sje­tu ra­do­va­li kao vlas­ti­tom, po­?e­li su me bez pi­ta­nja svla­?i­ti i na me­ne obla­?i­ti po­tpu­no no­vu ko­šu­lju i za­tvor­sko odi­je­lo, ko­je je ?u­va­no sa­mo za ta­kve zgo­de. Je­dan mi je bri­sao li­ce mo­krim ru­?ni­kom, dru­gi po­dme­tao pod nos zrca­lo i gu­rao ?e­šalj u ru­ku kao da sam imao što po­?ešÂ­lja­ti. Za tre­nu­tak sam bio kao “ispod ?e­ki­?a”.

    Iz­gu­ra­li su me iz ba­ra­ke i ja sam se upu­tio pre­ma dašÂ­?a­ri u ko­joj su se oba­vlja­li raz­go­vo­ri. Bi­la je to oma­nja ba­ra­ka odmah uz ula­znu ka­pi­ju, uz­du­žno po­di­je­lje­na drve­nom pre­gra­dom, bez ika­kvog po­ku?­stva. Po­sje­ti­oci su bi­li s je­dne a za­tvo­re­nik s dru­ge stra­ne. Raz­go­vo­ru je uvi­jek bio pri­su­tan za­po­vje­dnik stra­že i još je­dan mi­li­ci­onar ko­ji je pre­gle­da­vao do­no­še­ne pa­ke­te. Do­pu­šte­no je bi­lo ru­ko­va­nje, ali ne i za­grljaj ili po­lju­bac. Od­stu­pa­nja od pra­vi­la ni­je bi­lo. Uša­vši, ugle­dah moju Ma­ri­ju s onim dje­?a­?i­?em u na­ru­?ju. Gr?e­vi­to ju je grlio. Uz nju su sta­ja­li mo­ja maj­ka, brat i tet­ka. Kao na za­po­vi­jed, svi smo za­pla­ka­li. Je­di­no je Du­brav­ko zu­rio u me­ne ši­rom otvo­re­nih o?i­ju. Ma­ri­ja mu je ne­pre­ki­dno po­na­vlja­la: to je tvoj ta­ta, to je tvoj ta­ta. Di­je­te me je sa­mo pres­tra­še­no gle­da­lo. Izne­na­da za­pla­ka­vši po­?e­lo se oti­ma­ti i pru­ža­ju­?i ru­ke pre­ma me­ni za­vi­ka­lo: ta­ta, ta­ta. U me­ni je ne­što pu­klo i bez ob­zi­ra na za­bra­nu htje­doh pri­hva­ti­ti di­je­te. Onaj se obi­?ni stra­žar pos­ta­vi pred mo­ju že­nu za­bra­ni­vši da mi da di­je­te. Za­po­vje­dnik stra­že, do ta­da ne­po­mi­?an, za­vi­?e da uzmem ma­lo­ga i da se mo­gu za­grli­ti sa svo­ji­ma. I sam iz­ne­na­?en po­žu­rio sam da is­ko­ris­tim do­pu­šte­nje. Pri­hva­to sam si­na ko­ji se sa­da pri­vio uz me­ne i iz­grlio i izlju­bio s mo­ji­ma. Dok nas je vo­dnik pro­ma­trao bla­gim po­gle­dom, onaj se lju­ti­ti stra­žar dao na pre­gled pa­ke­ta ko­jeg su mo­ji do­ni­je­li. Raz­go­vor je bio s brda s do­la, ne­ve­zan, ne­va­žan, Ko­ris­ti­li smo sva­ki tre­nu­tak da se na­gle­da­mo je­dni dru­gih. Os­ta­li smo za­je­dno do­brih po­la sa­ta za­hva­lju­ju­?i sta­ri­jem mi­li­ci­ona­ru ko­je­mu ni na pa­met ni­je pa­da­lo da nas po­žu­ru­je. Du­brav­ko me je ci­je­lo vri­je­me grlio sa­mo iz­go­va­ra­ju?i s vre­me­na na vri­je­me: ta­ta.

 NASTAVLJA SE