Rat u Gradu

str. 99. umalo problem!

    Bio je ko­nac ruj­na, na­vrša­vao se mje­sec da­na mog ra­da u ru­dni­ku. Znao sam da me­?u na­ma ima “cin­ka­ro­ša”, lju­di uli­zi­ca, pro­da­nih du­ša ko­ji su po­ku­ša­va­li, bla­te­?i dru­ge, ola­kša­ti vlas­ti­tu su­dbi­nu. Do ta­da ih još ni­sam bio upo­znao, ka­sni­je ?u ih ve­oma ?es­to su­sre­ta­ti. Odje­dnom, bez ika­kve na­ja­ve, nad­gle­dnik La­zar pos­tao je pre­ma me­ni ve­oma oso­ran i po­?eo me odre­?i­va­ti na naj­te­že po­slo­ve. Ako je u ja­mi na na­šem ra­di­li­štu bi­lo vo­de, bi­vao sam ta­mo odre­?en. Na vru­?im bro­je­vi­ma (iza si­gur­no­snih pre­gra­da-zi­do­va go­rio je za­pa­lje­ni ugljen) pos­ta­vljan sam na­jbli­že izvo­ru to­pli­ne. Ako je ja­pi­ja (drve­ne obli­ce za pod­gra­dnju -“špraj­co­va­nje”) bi­la mo­kra i si­ro­va pa za­to i te­ška, me­ne je odre­?i­vao za do­no­še­nje.

     U pra­vi­lu su se ko­ris­ti­li je­lo­vi trup­ci, no u tre­nu­tnom po­ma­njka­nju ta­kvih upo­tre­blja­va­ni su i bu­ko­vi a po­ne­kad i hras­to­vi. Ove po­slje­dnje ru­da­ri ni­su vo­lje­li jer su se po­tpu­no druga­?i­je po­na­ša­li. Usli­jed slije­ga­nja kro­vi­šta i po­ve­?a­nog pri­tis­ka je­lo­vi trup­ci su se ogla­ša­vali puc­ke­ta­njem i ras­cje­plji­va­njem, a bu­ko­vi i hras­to­vi uvi­ja­li su se uz ne­zna­tnu škri­pu. To je umanji­va­lo mo­gu­?nost pre­dvi­?a­nja uru­ša­va­nja i even­tu­al­nog bi­je­ga s ugro­že­nog ra­di­li­šta.

    Nit­ko mi ni­je ni­šta go­vo­rio, ali se ja­sno vi­dje­lo da je­dnog “pi­tom­ca” svi iz­bje­ga­va­ju. Ni­sam upam­tio nje­go­vo ime ni­ti znam ko­joj je na­ci­ji pri­pa­dao. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je Uze­ir mi je re­kao da me je taj “cin­kao” La­za­ru, ko­ji je bio Srbin, opi­sa­vši me kao naj­crnjeg us­ta­šu. To je bi­lo do­vo­ljno da La­za­ru mrak pa­dne na o?i. Na mo­ju ve­li­ku sre­?u, na­kon ne­ko­li­ko ko­šmar­nih smje­na, do­bi­li smo no­vog nad­gle­dni­ka ko­ji je bio mu­sli­man. Bio je bez pre­drasu­da i svi smo mu bi­li je­dna­ki. Å to je bi­lo da­lje s La­za­rom ni­sam ni­kada do­znao. Uze­ir se je opet, ne­kim sa­mo nje­mu po­zna­tim ve­za­ma, uspio oslo­bo­di­ti onog cin­karoša pre­ba­ci­vši ga u dru­gu smje­nu. Ži­vot je po­?eo te­?i svo­jim us­ta­lje­nim nor­mal­nim ko­lo­si­je­kom. Rad, odmor, spa­va­nje uz ?e­ka­nje ne­dje­lje, da­na ljen­?a­re­nja, pra­nja ru­blja, pi­sa­nja pi­sa­ma i sku­plja­nja sna­ga za “no­ve ra­dne po­bje­de”.

    Kra­san, sun­?an dan, ko­nac ruj­na ili po­?e­tak lis­to­pa­da. Ne­što iza 14 sa­ti vra­?a­li smo se iz ja­me u lo­gor na­kon odra­?e­ne smje­ne. Na ra­me­nu sam no­sio ko­mad ja­pije (bi­lo nam je do­zvo­lje­no uzi­ma­ti odba­?e­no) na­mi­je­njen na­šoj so­bnoj pe­?i – bu­bnja­ri. Upra­vo dan ra­ni­je do­bio sam prvo pi­smo od ku­?e u ko­jem pot­vr?u­ju pri­mi­tak mo­je po­šte (du­go li je pu­to­va­la) i naj­av­lju­ju po­sjet. Mi­slio sam na si­na ko­je­ga sam u mi­sli­ma zvao Da­do (to ime ni­je ni­ka­da za­ži­vje­lo jer su ga svi zva­li Du­bo). Ta­da je imao 16 mje­se­ci a ja ni­sam imao poj­ma ka­ko iz­gle­da. Po­sjet mo­jih naj­mi­li­jih mi u to­me tre­nut­ku ni­je ni pa­dao na pa­met.

 NASTAVLJA SE