Rat u Gradu

str. 98. kopanje

    Mog prvog ra­dnog da­na upo­znao sam “hun­to­ve”, va­go­ne­te u ko­je je sta­ja­lo oko to­nu uglje­na. Ci­je­lo ra­dno vri­je­me uba­ci­vao sam u njih ot­ko­pa­ni ugljen, ra­de­?i naj­bo­lje što sam umio i mo­gao. Rez­ultat je bio bi­je­dan. Uto­va­rio sam sa­mo pet va­go­ne­ta i sma­trao se ve­oma us­pje­šnim ne zna­ju­?i da je nor­ma ci­je­lih pe­tna­est. Tre­?i dan sam na to upo­zo­ren uz na­po­me­nu da je ka­zna za nei­spu­nje­nje norme no­?e­nje bez po­kri­va­?a u lo­gor­skoj sa­mi­ci. Ne­?u bi­ti kažÂ­njen sa­mo ja ne­go ci­je­la gru­pa. Kon­tro­la je bi­la la­ka jer smo na sva­ki uto­var­eni va­go­net sta­vlja­li me­tal­ni broj (mar­ki­cu) na­še gru­pe. Na izlas­ku iz ja­me ti su bro­je­vi ski­da­ni s va­go­ne­ta i evi­den­ti­ra­ni. Za­bu­ša­va­nja da­kle ni­je mo­glo bi­ti. Ka­ko ni ta­da ni ka­sni­je ni­sam uspio pre­ma­ši­ti broj­ku od de­se­tak va­go­ne­ta, os­ta­li iz gru­pe su pris­ka­ka­li u po­mo?. Ja bih za to vri­je­me do­vla­?io “ja­pi­ju”, drve­ne obli­ce za pod­gra­du i oblo­vi­nu (das­ke) za kro­vi­šte. Ni­sam se šte­dio i to su mo­ji su­dru­go­vi zna­li. Za­to mi nit­ko ni­ka­da ni­je pre­dba­cio, po­ne­kad se tek ša­le­?i da lo­pa­ta ni­je olov­ka. To sam i sam znao jer mi olov­ka ni­ka­da ni­je na dla­no­vi­ma ­os­ta­vi­la ve­li­ke vo­de­ne pli­ko­ve i ka­sni­je krva­ve žu­lje­ve. Uglje­na pra­ši­na uvu­kla mi se u sva­ku po­ru na ru­ka­ma i ni­?im se ni­je mo­gla is­pra­ti. S vre­me­nom mi je to pres­ta­lo sme­ta­ti jer sam shva­tio da se pro­tiv to­ga ni­šta ne mo­že u?i­ni­ti. Pra­ši­ne je bi­lo u atmos­te­ri, le­bdje­la je u zra­ku, za­vla­?i­la se u odje­?u, ba­ra­ke, si­gu­ran sam da je bi­lo i u hra­ni.

    Na­kon po­?e­tnog šo­ka iza­zva­nog ne­po­zna­tom i zas­tra­šu­ju­?om no­vom sre­di­nom, po­?eo sam se na­vi­ka­va­ti i sve vi­še sli­?i­ti pra­vom ru­da­ru. Ka­ko upra­va lo­go­ra (ili mo­žda ru­dni­ka) ni­je šte­dje­la na hra­ni, po­?eo sam se ?ak opo­ra­vlja­ti i fi­zi­?ki rad mi je sve ma­nje tešÂ­ko pa­dao. Ve­li­ka ve­?i­na zatvor­eni­ka je do­bi­va­la od ku­?e pa­ke­te s hra­nom, dru­gar­stvo je bi­lo ve­li­ko i mo­gu ja­m?i­ti da nit­ko ni­je bio gla­dan. ?ak su i po­klon­ici ra­ki­je do­la­zi­li na svo­je jer su nas ci­vil­ni ra­dni­ci u ja­mi ?es­to njo­me op­skrblji­va­li. Ja sam se to­ga klo­nio što je upa­lo u o?i La­za­ru, na­šem jam­skom nad­gle­dni­ku. Po­?eo me je ?es­to oslo­vlja­va­ti, do­no­si­ti po ne­ku ja­bu­ku ili kru­šku. Ne­ko­li­ko me je pu­ta, u po­lo­vi­ni ra­dnog vre­me­na, pre­mje­štao na la­kše po­slo­ve. Na­oko to ni­je ni­ko­me sme­ta­lo. Uos­ta­lom, ni je­dan jam­ski po­sao ni­je bio la­gan. Sto­ga se ni­sam ni osje­?ao pri­vi­le­gi­ra­nim, a ni­sam se pred dru­go­vi­ma imao ?e­ga ni sti­dje­ti. Ubrzo se to pro­mi­je­ni­lo.

 NASTAVLJA SE