Rat u Gradu

str. 97. Rad u rudniku

    Je­dan od nad­zor­ni­ka u na­šoj smje­ni bio je pos­ta­ri­ji ru­dar La­zar. S ve­li­kim br?i­na­ma dje­lo­vao je do­bro­du­šno. Bio je do­bar pre­ma svima na­ma sve dok nas na­kon mje­sec da­na ni­je po­?eo di­je­li­ti po na­ci­ja­ma i kva­li­fi­ka­ci­ja­ma dje­la za ko­ja smo bi­li su­?e­ni. Ni­sam mo­gao do­ku­?i­ti tko ga je in­for­mi­rao jer nam di­rek­tna pi­ta­nja ta­kve vrste ni­je ni­ka­da pos­ta­vljao. U toj nje­go­voj se­le­kci­ji sam ve­oma lo­še pro­šao, po­?eo me je ši­ka­ni­ra­ti i odre­?i­va­ti na naj­te­že po­slo­ve. Sre­?om bio je tu Uze­ir ko­ji me je, ko­li­ko god je mo­gao, šti­tio. I dru­gi mo­ji su­pa­tni­ci su ?es­to po­dme­ta­li le­?a vi­de­?i da ni­ka­ko ili je­dva, uz sav ulo­že­ni na­por, mo­gu ispu­ni­ti za­da­tu nor­mu. Dok je prvi mje­sec bio po­dnošÂ­ljiv, os­ta­la tri mje­se­ca, ko­li­ko sam još odra­dio u ja­mi, bi­la su na­lik no­?noj mo­ri.

    Pred si­la­zak u ja­mu do­bi­li smo ko­žne, ?vrste šlje­mo­ve, ru­dar­ske lam­pe i alat. Ja sam do­bio lo­pa­tu ?i­ja je po­vrši­na ka­ši­ke, ?i­ni­lo mi se, bila na­lik oma­njem trgu. Ve? ona­ko pra­zna bi­la je za me­ne im­po­zan­tne te­ži­ne. Stro­go upo­zo­re­ni da se u ja­mi ne smi­je pu­ši­ti, po­zva­ni smo da u svla­?i­oni­ci os­ta­vi­mo ci­ga­re­te i ži­gi­ce, uko­li­ko ih je net­ko iz lo­go­ra po­nio. Uze­ir, ko­ji je kao i dru­gi ko­pa­?i do­bio elek­tri­?nu svje­ti­ljku s aku­mu­la­to­rom, upo­znao nas je s na­šim lam­pa­ma. Iz­gle­da­le su kao fe­nje­ri? u ko­jemu je, iza gus­te ži­?a­ne mre­ži­ce, go­rio pla­mi­?ak. Te su lam­pe, uz svo­ju pri­mar­nu fun­kci­ju, po­ka­zi­va­le po­ve­?a­nje kon­cen­tra­ci­je me­ta­na. ?im bi kon­cen­tra­ci­ja pli­na pre­šla do­pu­šte­nu gra­ni­cu, oko mre­ži­ce bi se for­mi­rao svje­tlo­sni krug, sli­?an va­tre­noj lop­ti. Tu sam po­ja­vu do­ži­vio ne­ko­li­ko pu­ta, pri ?e­mu smo dva pu­ta hi­tno na­pus­ti­li ra­di­li­šte i na je­dnom od vi­ših ka­to­va ?e­ka­li pro­vje­tra­va­nje.

    U po­la ra­dnog vre­me­na ima­li smo stan­ku za do­ru­?ak. Naš se za­tvo­re­ni­?ki “do­ru­?ak” sas­to­jao od ko­ma­da kru­ha uko­li­ko smo ga sa so­bom do­ni­jeli. Ja sam to re­do­vno ?i­nio sve dok ni­sam ot­krio da i u je­lu imam drušÂ­tvo. Kruh sam, po do­las­ku na ra­di­li­šte, odla­gao na je­dan od ve­?ih odlo­mlje­nih ko­ma­da uglje­na gdje je sta­jao do odmo­ra. Je­dnom, pri­la­ze­?i mjes­tu gdje je kruh sta­jao, u os­ku­dnom svje­tlu lam­pe ugle­dah dva kru­pna uhra­nje­na šta­ko­ra. Uda­lja­vali su se bez žur­be. Oki­ce su im se ža­ri­le kao ru­bi­ni. Zga­di­lo mi se i kruh ni­sam ni do­ta­kao. Kad sam Uze­iru is­pri­?ao svoj do­ži­vljaj, re­kao mi je da je to do­bar znak dok su šta­ko­ri oko nas, za­bri­nu­ti se tre­bam kad vi­dim da oni bje­že jer je to znak da pro­di­re me­tan. On sam sva­ki dan do­ne­se ko­mad kru­ha i os­ta­vi ga šta­ko­ri­ma. Od ta­da sam po­?eo te mrske ži­vo­ti­nje gle­da­ti dru­gim o?i­ma.

    Na na­še su ra­di­li­šte ?es­to svra­?a­li ru­da­ri ci­vi­li. Stru­?nim okom pro­ma­trali su naš rad. Iz­gle­da da su nas pri­hva­ti­li jer su, ne ri­jet­ko, zna­li do nas pro­kri­ju­m?a­ri­ti bo­cu “meh­ke” bo­san­ske šlji­vo­vi­ce. Po­sli­je prvog pu­ta, ka­da me je je­dan je­dva spo­me­na vri­je­dan gu­tljaj go­to­vo opio, iz­bje­ga­vao sam tu do­bro­na­mjer­nu ?ast. Mno­go pu­ta bi ti sta­ri­ji ru­da­ri s na­ma pro­ve­li vri­je­me odmo­ra. Te­me raz­go­vo­ra bi­le su ugla­vnom ru­dar­ske. To je uos­ta­lom bio nji­hov ži­vot i vi­do­krug. Ta­da sam prvi put ?uo pri­?u o “ber­gma­ni­ma”, ma­lim lju­di­ma-pa­tu­ljci­ma ko­ji su ži­vje­li u ja­ma­ma i bi­li ru­da­ri­ma pri­ja­te­lji. Je­dan ru­dar, ko­ji je o to­me ?es­to pri­?ao, k­leo se da ih je oso­bno vi­dio. Iako se mo­je obra­zo­va­nje to­me pro­ti­vi­lo, ne­ko­li­ko pu­ta sam sam se­be ulo­vio ka­ko u pro­la­zu po­kraj sta­rih na­pu­šte­nih ho­dni­ka-ga­le­ri­ja zu­rim u mrak pod­svje­sno va­ljda o?e­ku­ju­?i da ?e se i me­ni uka­za­ti “ber­gman”. Po­ne­kad bi mi se i u?i­ni­lo da ima ne­ko­ga oko nas, ne­što je ?is­to zra­?i­lo do­bro­tom. “Ber­gma­ni” ni­su volje­li da se u ja­mi zvi­ždu­?e ni­ti psu­je, re­?e­no nam je. Stvar­no, u ja­mi ni­ka­da ni­sam ?uo ni zvi­ždu­ka­nje ni psov­ku.

NASTAVLJA SE