Rat u Gradu

str. 96. Rudar!

    Na­kon ve­?e­re i pra­nja zdje­le, odve­de­ni pred dru­gu ba­ra­ku, pri­mi­li smo kažÂ­nje­ni­?ko rublje i odi­je­la kao i glo­ma­zne, ne­udo­bne ci­pe­le. Odi­je­la su bi­la od gru­be tka­ni­ne ta­mno­sme­?e bo­je, okru­gla ka­pa po­put plit­ke zdje­le od is­tog ma­te­ri­ja­la. Ru­blje je bi­lo bi­je­le bo­je. Ide­al­no za rad u ru­dni­ku, po­mi­slih. Za po­kri­va? smo do­bi­li po je­dnu de­ku, do­vo­ljno ve­li­ku da po­lo­vi­ca po­slu­ži kao le­žaj a dru­ga kao prekri­va?. U ba­ra­ci, ko­ja ?e bi­ti na­še stal­no pre­bi­va­li­šte, do­?e­ka­li su nas drve­ni le­ža­je­vi (pri­?ne) na kat od go­lih je­lo­vih da­sa­ka. To mi ni­je za­sme­ta­lo jer sam ve? na­vi­ka­o pe­gla­ti be­ton­ske i drve­ne po­do­ve. Sit i uto­pljen pre­spa­vao sam no? du­bo­kim snom.

    Bu­?e­nje u 5 sa­ti, krat­ka ju­tar­nja to­ale­ta, pos­tro­ja­va­nje, pro­ziv­ka. Za­tim do­ru­?ak. Okru­gli hljeb kru­ha za cij­eli dan. Go­to­vo pu­na zdje­la vre­le crne teku­?i­ne ko­ja je do­is­ta i mi­ri­sa­la na ka­vu. Opet u stroj i for­mi­ra­nje ra­dnih gru­pa. Do­pao sam u dru­gu smje­nu, ra­dno vr­ije­me od 14.00 do 22.00 sa­ta. U is­toj gru­pi je bio i Uze­ir, si­tan, ži­lav i okre­tan tri­de­se­to­go­dišÂ­njak. U ba­ra­ci smo bi­li prvi su­sje­di po le­ža­ju. Upra­vo nje­mu sam si­no?, ka­da me je za­mo­lio za ?ik, dao ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta. Ka­sni­je ?e se po­ka­za­ti da bo­lju in­ves­ti­ci­ju ni sra­?u­na­to ne bih bio mo­gao na­pra­vi­ti. Uze­ir je bio pro­fe­si­onal­ni ru­dar-ko­pa?, vrhun­sko zva­nje u ru­dar­skoj hi­je­rar­hi­ji. Upra­vnik lo­go­ra je imao taj po­da­tak jer ga je pos­ta­vio za vo­?u mo­je gru­pe ko­ja je bro­ja­la dva­de­set lju­di. Sva­ka gru­pa je u ja­mi do­bi­la svoj ho­dnik (ga­le­ri­ju) i samos­tal­no oba­vlja­la sve po­slo­ve, od bu­šo­ti­na, pod­zi­da­va­nja, uto­va­ra ot­ko­pa­nog uglje­na u va­go­ne­te (hun­to­ve) i nji­ho­vog odvo­že­nja do gla­vne skre­tni­ce oda­kle su upu­?i­va­ni na po­vrši­nu. Naš je po­sao bio i pos­ta­vlja­nje jam­skih tra­?ni­ca. U di­obi po­slo­va unu­tar gru­pe re­?e­no mi je da ?u ra­di­ti kao uto­va­ri­va? (uto­var ot­ko­pa­nog uglje­na u va­go­ne­te). Pra­vu pred­sta­vu što to zna­?i ni­sam imao. Na­u?it ?u, i to ve­oma brzo.

    Odmah po­sli­je ru­?ka pos­tro­je­ni smo i u pra­tnji stra­že kre­nu­li u ru­dnik. Ni­je da­le­ko, par sto­ti­na me­ta­ra. Ra­dit ?e­mo u “Sta­roj ja­mi”. Još je­dan po­da­tak ko­ji mi tog tre­nut­ka ni­je ni­šta zna­?io. Ve? ne­ko­li­ko sa­ti ka­sni­je znao sam da je “Sta­ra ja­ma” je­dna od na­jo­pa­sni­jih na Bal­ka­nu, s naj­ve­?om kon­cen­tra­ci­jom pli­na me­ta­na, ve­oma ne­pre­dvi­di­vog i opa­snog. U is­toj je ja­mi u ti­je­ku nje­nog ra­da bi­lo ne­ko­li­ko ka­tas­tro­fa­lnih ek­splo­zi­ja sa sto­ti­na­ma žrta­va. Po­mo­zi Bo­že! Na­šoj je gru­pi do­di­je­ljen je­dan ci­vil­ni ko­pa? i je­dan mi­ner. U na­še ru­ke va­ljda ek­splo­ziv ni­je smio do­?i, iako je naš Uze­ir bio i za to kva­li­fi­ci­ran.

NASTAVLJA SE