Rat u Gradu

str. 95. Kakanj, KPD Zenica!

    To?no na go­dišÂ­nji­cu mog uhi­?e­nja, 26. ko­lo­vo­za, ra­no uju­tro smo pro­bu­?e­ni. Re­?e­no nam je da spa­ki­ra­mo svo­je stva­ri jer ide­mo u “pre­ko­man­du”. To je mo­glo zna­?i­ti ka­zni­oni­cu u Ze­ni­ci ili Fo­?i. Po­sli­je do­ru­?ka (to­pla “go­la” ci­ko­ri­ja) po­di­je­ljen nam je po je­dan kruh, po­ve­za­ni smo lan­ci­ma u pa­ro­ve i u ko­lo­ni odve­de­ni na že­lje­zni­?ku pos­ta­ju. Bi­lo nas je ?e­trde­se­tak s pra­tnjom od je­dnog mi­li­ci­ona­ra na dvo­ji­cu osu­?e­ni­ka.

    Ukrca­ni u sto­?ni va­gon, ?e­ka­li smo po­la­zak vla­ka. I to je brzo usli­je­di­lo. Ti­je­kom vožÂ­nje na je­dnoj ili dvi­je pos­ta­je di­je­lje­na nam je vo­da. Stra­ža­ri su se po­na­ša­li kao nor­mal­ni lju­di. Ipak smo i u za­tvor­e­nom va­go­nu os­ta­li ve­za­ni. Bi­li smo “la­ka ka­te­go­ri­ja”, naj­vi­ša ka­zna je bi­la de­set go­di­na. Ne­gdje u su­mrak osje­ti­li smo da je va­gon ot­ko­p?an. Sta­ja­li smo u sta­ni­ci. Na­kon po­la sa­ta otvo­ri­la su se vra­ta i na­re­?e­no nam je da iza­?e­mo. Iza­ša­vši vi­dio sam ma­lu zgra­du pos­ta­je i na njoj pro­?i­tao: Ka­kanj. Da­kle, tu je pre­ko­man­da.

     Kre­nu­li smo u ko­lo­ni di­žu­?i no­ga­ma obla­ke pra­ši­ne. Ve? je bi­la no?, os­vje­tlje­nje ne­dos­ta­tno, stra­ža­ri su bi­li ve­oma ner­vo­zni, ne­pre­ki­dno se na nas de­ru­?i. Uda­ra­li ni­su. Ka­mo nas vo­de ni­smo mo­gli za­klju­?i­ti sve dok na­kon dva ki­lo­me­tra ni­smo sti­gli pred ve­li­ku drve­nu ka­pi­ju od ko­je se je na obje stra­ne pro­te­za­la gus­to ple­te­na bo­dlji­ka­va ži­ca. Iza nje na­zi­ra­lo se ne­ko­li­ko drve­nih ba­ra­ka. Bio je to lo­gor za “pi­tom­ce” mi­los­ti­vo p­ro­mo­vi­ra­ne u ru­dare. Bla­go me­ni ko­ji sam u ci­vil­nom ži­vo­tu ri­jet­ko po­di­gao ne­što te­že od žli­ce. No što je tu je. Ski­nu­ti su nam lan­ci. Pos­tro­je­ni smo u dvo­red i pro­zva­ni. Nit­ko usput ni­je odle­pršao, bi­li smo svi na bro­ju. Smi­je­šno. Is­pred nas je pro­še­tao mla­?i, do­bro uhra­nje­ni, kao od brda odva­lje­ni go­ros­tas. Sva­ko­ga od nas je po­zor­no za­gle­dao kao da tra­ži ne­kog po­zna­tog. Na­kon to­ga održao nam je krat­ki go­vor. Oba­vi­jes­tio nas je da smo do­šli u ra­dni lo­gor Ka­zne­no-po­pra­vnog do­ma Ze­ni­ca, gdje ?e­mo ra­dom oka­ja­ti gri­je­he u?i­nje­ne pre­ma na­ro­du i drža­vi. Ra­dit ?e­mo u ru­dni­ku, od nas se za­hti­je­va dis­ci­pli­na, pos­tu­pak ?e pre­ma na­ma bi­ti po­šten, uži­vat ?emo sva pra­va ko­ja nam po za­ko­nu pri­pa­da­ju; je­dan­put mje­se­?no ?e­mo ima­ti pra­vo na po­sjet te pri­ma­nje pa­ke­ta. To je bi­lo ugla­vnom sve. Odve­de­ni pred ba­ra­ku u ko­joj je bi­la ku­hi­nja, svat­ko od nas je bio za­du­žen li­me­nom zdje­lom (por­ci­jom) i žli­com. Za­tim nam je po­di­je­lje­na ve­?e­ra. Pri­mi­li smo po­la hlje­ba kru­ha i do vrha por­ci­je gus­tu tjes­te­ni­nu sa za­is­ta mno­go ko­ma­da me­sa. Mi­ri­salo je bo­žan­stve­no. Jeo sam po­la­ko, go­to­vo odvi­knut od ?vrste hra­ne. Go­di­nu da­na sam se hra­nio ne­ka­kvim ?or­bu­ljci­ma u ko­ji­ma je 95%-tni sa­držaj bi­la to­pla vo­da. Ovo mi je sa­da sli­?i­lo na hra­nu iz naj­bo­ljeg ho­te­la. U je­lu smo ne­pre­ki­dno bi­li ome­ta­ni bez­broj­nim pi­ta­nji­ma ko­ja su pos­ta­vlja­li lo­gor­ski sta­ro­sje­di­oci oku­plje­ni oko nas. Ime­na onih za ko­je su pi­ta­li ni­su mi zna­?i­la ni­šta. Odle­ža­vši pod is­tra­gom go­to­vo de­vet mje­se­ci u sa­mi­ci ni­sam ni imao mno­go “drušÂ­tve­nih su­sre­ta”.