Rat u Gradu

str. 94. U zatvoru

    Tu no? ni­sam mo­gao du­go za­spa­ti, sve mi se ?inilo kao ne­ka­kav san. No u zlu vi­jest vi­še ni­sam mo­gao su­mnja­ti. Oca sam za­is­ta ve­oma vo­lio i po­što­vao i osje­?ao sam ne­iz­mjer­nu tu­gu što se s nji­me ni­sam mo­gao opros­ti­ti. Mno­go ka­sni­je maj­ka mi je is­pri­?a­la o o?e­vom uhi­?e­nju, osu­di su­ca za pre­krša­je izre­?e­noj bo­le­snom ?o­vje­ku, u vru­?i­ci, za ver­bal­ni del­ikt, na­?i­nu na ko­ji je u glu­ho do­ba no­?i po­lu­mrtav do­ve­den na ku­?ni prag, o di­ja­gno­zi ko­ju je pos­ta­vio dr. Mer­ku­lov (ne­što kao ga­lo­pi­ra­ju­?a TBC), ho­spi­ta­li­za­ci­ji u bol­ni­ci u Po­fa­li­?i­ma kod dra Ja­no­vi­?a, su­pru­ga maj­?i­ne po­zna­ni­ce  i smrti po­sli­je dva tje­dna. Tek je bio na­vršio 57 go­di­na. Maj­ka mi ni­ka­da ni­je htje­la re­?i ime oso­be ko­ja je oca pri­ja­vi­la. Si­gur­no ni­je htje­la da mi du­šu op­te­re­ti mržnjom. Brat mi je, go­di­na­ma  ka­sni­je, sa­mo ka­zao da je to bi­la ne­ka mu­sli­ma­nka, slu­žbe­ni­ca u Mi­nis­tar­stvu ko­mu­nal­nih po­slo­va, gdje se otac bio za­po­slio kao pra­vnik.

    O o?e­vim po­slje­dnjim tre­nu­ci­ma, u no­?i izme?u 30. i 31. ožuj­ka 1950. go­di­ne, ka­ko mi je go­vo­rio brat, nje­ga i maj­ku oba­vi­jes­tio je bol­ni­?ar, ko­ji je bio de­žu­ran u bol­ni­ci. Usred no­?i, prio­p?io je bol­ni­?ar, po­zvao me je, dao mi 500 di­na­ra, i za­mo­lio me da upa­lim svi­je­?u što ju je imao kod se­be (pre­tpos­ta­vljam da je to bi­la ukra­sna svi­je­?a s Go­spi­nim li­kom ko­ju je otac da­vno do­bio od za­gre­ba­?kog na­dbis­ku­pa). Kad sam ga, po­sli­je ne­kog vre­me­na, po­no­vno obi­šao, tvrdi bol­ni­?ar, bio je mrtav. Svi­je­?a je još do­go­ri­je­va­la.

    Pro­šao je tje­dan da­na a da vi­še ni je­dnom ni­sam oti­šao na rad. Ci­ga­re­te ko­je mi je dao ujak ve? su se is­to­pi­le. Ni­sam bio ego­ist, sa mnom je pu­ši­la ci­je­la so­ba. Je­dna­ko ta­ko sam i ja od dru­gih, ka­da bi od ku­?e do­bi­li pa­ke­te, do­bi­vao po­ne­ki za­lo­gaj. Tih dana sam i ja bio po­zvan na poštu da preu­zmem pa­ket. Otvo­ri­li su ga pre­da mnom. U nje­mu je bio plje­sniv mel­špajz i dru­ga hra­na ko­ju ni­je bi­lo mo­gu­?e iden­ti­fi­ci­ra­ti jer je sve bi­lo ze­le­no. Za­uda­ra­lo je kao ku­ga. Re­?e­no mi je, uz po­dru­gljiv smi­jeh, da uzmem što ho­?u. IšÂ­?e­prkao sam ku­ti­ji­ce ci­ga­re­ta iako je po nji­ma bi­la pli­je­san. Ka­sni­je, iako su smrdje­le me­m­lom, u slast su po­pu­še­ne. Taj je pa­ket, si­gu­ran sam, odle­žao naj­ma­nje dva mje­seca u skla­di­štu. Još je­dan nis­ki uda­rac na­ro­dne vlas­ti. Bi­lo mi je žao maj­ke ko­ja je u to ulo­ži­la pu­no lju­ba­vi ot­ki­da­ju­?i od vlas­ti­tih us­ta. A znao sam da i sa­ma os­ku­di­je­va.