Rat u Gradu

Str. 93. Susret s ujakom

    Su­znih o?i­ju ujak i ja smo se za­grli­li i tad za­?uh ri­je­?i: ja­dno mo­je si­ro?e. Ni­sam ga shva­tio. Vje­ro­ja­tno vi­de­?i da ne znam o ?e­mu go­vo­ri, ujak mi obja­sni da mi je otac umro 31. ožuj­ka. Odje­dnom se sje­tih je­dnog do­ga­?a­ja ko­ji sam po­tpu­no za­bo­ra­vio. Ne­gdje u tra­vnju, kad sam još bio u sami­ci pod is­tra­gom, ne­po­zna­ta me je oso­ba, vje­ro­ja­tno za­tvo­re­nik kao i ja, po­zva­la kroz “špi­jun­ku” bli­že k vra­ti­ma i ša­pa­tom mi re­kla da mi je umro otac. Je­dva ra­za­bra­vši ri­je­?i, upi­tah ga tko je umro. Pe­tar Las­tri?, su­dac u Ba­njoj Lu­ci, gla­sio je od­go­vor. “Å pi­jun­ka” se za­tvo­ri­la i sa­mo sam za­?uo ko­ra­ke ka­ko se žur­no uda­lja­vaju. Sjeo sam i odje­dnom se sje­tih da je re­kao Las­tri?. U Ba­njoj Lu­ci je ži­vio, u is­to vri­je­me ka­da je i ta­ta slu­žbo­vao, su­dac tog pre­zi­me­na, mi­slim da mu je i ime bi­lo Pe­tar. U ?a­su uvje­rih sam se­be da se moj in­for­ma­tor za­bu­nio i da ga je sli­?nost pre­zi­me­na za­ve­la. Vje­ro­vao sam, ka­da bi to bi­la is­ti­na, da bi mi se vi­jest pri­op?i­la služÂ­be­nim pu­tem. Ili sam ba­rem že­lio u to vje­ro­va­ti. Na­kon ne­ko­li­ko da­na bio sam ve? “si­gu­ran” da je in­for­ma­ci­ja ne­is­ti­ni­ta i pres­tao sam na to mi­sli­ti. Da­nas bi psi­ho­lo­zi re­kli da se mo­ja pod­svi­jest, u onom okru­že­nju zla i ne­sre­?e, bra­ni­la od is­ti­ne.

    Sta­jao sam bez ri­je­?i. Ujak je još ne­što go­vo­rio, no ja ga uo­p?e ni­sam ?uo. Pre­nu­le su me ri­je­?i stra­žara upu­?e­ne uja­ku Ni­ki da je vri­je­me za ras­ta­nak i da mi mo­že, ako ho­?e, da­ti ne­što no­va­ca i ci­ga­re­ta. Ujak mi je utrpao u ru­ke ne­ko­li­ko ku­ti­ja ci­ga­re­ta, vje­ro­ja­tno ku­plje­nih usput, do­da­vši mi, ko­liko se sje­?am, ne­ko­li­ko sto­ti­na di­na­ra. Bio sam mu za­hva­lan, iako ni­sam znao što ?u s nov­cem. Po­trpa­vši sve u dže­po­ve, vra­tio sam se uto­va­ru bal­va­na. Moj mi se stra­žar do po­vrat­ka u za­tvor vi­še ni­je ni jed­nom ri­je­?ju obra­tio.

 NASTAVLJA SE