Rat u Gradu

str. 92. Osuda.

    U za­vršnoj ri­je­?i tu­ži­telj je po­spa­no na­gla­sio ve­li­ku drušÂ­tve­nu opa­snot op­tu­že­ni­ka tra­že­?i po za­ko­nu naj­ve­?u ka­znu. Moj je od­vje­tnik u svo­me izla­ga­nju tvrdio da ni­šta ni­je do­ka­za­no i tra­žio oslo­bo­?e­nje. Po­sla­ni smo u ho­dnik da ta­mo sa­?e­ka­mo pra­vo­ri­jek.

    Ci­je­la ras­pra­va ni­je tra­ja­la po­la sa­ta, dok smo pre­su­du ?e­ka­li naj­vi­še de­se­tak mi­nu­ta. Gla­si­la je: pet go­di­na stro­gog za­tvo­ra uz gu­bi­tak gra­?an­skih pra­va je­dnu go­di­nu po iz­držan­oj ka­zni. Moj se od­vje­tnik držao kao da je do­bio odli­ko­va­nje. Shva­tio sam ga tek ka­sni­je ka­da sam u ka­zni­oni­ci su­sreo stvar­ne pri­pa­dni­ke UNS-e kod ko­jih je naj­ni­ža ka­zna gla­si­la 20 go­di­na. Naj­ve­?i broj ih je obje­šen ili s­tri­je­ljan. Ka­zna na ko­ju sam osu­?en bi­la je da­le­ko ispod mi­ni­mu­ma za do­ka­za­nu krivnju kod ona­kve in­kri­mi­na­ci­je. Na­ja­vi­vši žal­bu na pre­su­du, moj se od­vje­tnik opros­tio od me­ne uz ri­je­?i da ?u us­ko­ro ?u­ti dobre vi­jes­ti. Ja sam bio kao zgro­mljen. To je pri­mije­tio i moj spro­vo­dnik i sta­vlja­ju­?i mi li­si­ce do­dao ka­ko je mi­slio da ?e mi na po­vrat­ku ve­za­ti ru­ke na le­?a – a kad tamo, ja ispao “ko­ko­šar”. Tim su ime­nom u ka­zne­no-po­pra­vnom do­mu u Ze­ni­ci na­zi­vani svi oni ko­ji su bi­li su­?e­ni ispod 10 go­di­na. Ni­šta ?u­dno, jer su tih go­di­na u ka­zni­oni­ci pre­te­za­li oni s dva­de­se­to­go­dišÂ­njom ili do­ži­vo­tnom ka­znom. Mno­gi ni­su bi­li ni­šta kri­vlji od me­ne, ima­li su samo ne­sre­?u da su bi­li su­?e­ni odmah po “oslo­bo­?e­nju”. Ve­li­ki je broj me­?u nji­ma, na­ža­lost, ka­znu odle­žao do za­dnjeg da­na. Do­ži­vo­tnja­ci su, go­to­vo u pra­vi­lu, u ti­je­ku iz­drža­va­nja ka­zne bi­li po­mi­lo­va­ni na 20 go­di­na.

    Vra­?en u ?e­li­ju, do­bio sam na­log da po­ku­pim stva­ri i bio pre­ba­?en u so­bu me­?u ve? osu­?e­ne. Odmah na­kon ru­?ka is­tje­ra­ni smo u dvo­ri­šte i odve­de­ni na že­lje­zni­?ki ko­lo­dvor na is­to­var bal­va­na. Ra­dio sam s ma­ksi­mu­mom vo­lje, ali mi­ni­mu­mom sna­ge. Je­dno­go­dišÂ­nji bo­ra­vak izme­?u ?e­ti­ri zi­da is­crpio me je. Bo­ra­vak na zra­ku ?i­nio mi se ra­van slo­bo­di. Pri­šao mi je stra­žar i upi­tao me da li sam bo­les­tan. Za­ni­je­kao sam. Imam li ko­ga svo­ga u Ba­njoj Lu­ci, bi­lo je sli­je­de?e pi­ta­nje. Re­kao sam da imam uja­ka i na­veo adre­su. Moj se stra­žar uda­ljio, za­us­ta­vio je­dnog že­lje­zni­?a­ra i ne­što mu re­kao. Ni­sam to­me pri­dao pažÂ­nju. Po­la sa­ta ka­sni­je ugle­dao sam onog že­lje­zni­?a­ra ka­ko niz ko­lo­dvor­ski pe­ron ide pre­ma na­ma u drušÂ­tvu mog uja­ka. ?i­ni se da ih je stra­žar ve? ra­ni­je uo?io jer mi je ne­obi­?no osor­nim gla­som re­kao da odem iza va­go­na. Ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka ka­snije pri­dru­žio mi se ujak u pra­tnji stra­ža­ra. Sa­svim dru­gim gla­som re­kao nam je da se mo­že­mo poz­dra­vi­ti i da za raz­go­vor ima­mo de­set mi­nu­ta. Ova­kvom obra­tu se ni­sam mo­gao ni u snu na­da­ti, tim vi­še što sam tog mi­li­ci­ona­ra prvi put u ži­vo­tu vi­dio. Dis­kre­tno se uda­lji­vši ne­ko­li­ko me­ta­ra na­slo­nio se na­ va­gon i ne gle­da­ju­?i pre­ma na­ma.

NASTAVLJA SE