Rat u Gradu

str. 91. Optužba

   Pred­sje­dnik je otvo­rio ras­pra­vu, upi­tao me za ge­ne­ra­li­je i po­tom dao ri­je? tužit­elju. Bio je to mla­di?, mo­žda tek go­di­nu-d­vije sta­ri­ji od me­ne, bo­ležÂ­lji­va iz­gle­da sa na­o?a­la­ma sta­kala de­be­lih kao dno piv­ske bo­ce. Mo­no­to­nim gla­som, ni je­dnom me pri­tom ne po­gle­da­vši, pro­?i­tao je stra­ni­cu i pol op­tu­žni­ce. Te­ži­šte je bi­lo na mo­me na­vo­dnom ra­du za UNS-u. Pri­pa­dnost us­ta­škoj mla­de­ži, us­ta­škim ju­ri­šni­ci­ma i su­dje­lo­va­nje u bor­bi pro­tiv NOV-e bi­lo je tek spo­me­nu­to. U ka­sni­jem ti­je­ku ras­pra­ve ni­je vi­še spo­mi­nja­no. Ka­da je tu­ži­telj za­vršio sa svo­jom li­ta­ni­jom, pred­sje­dnik vi­je­?a (ka­sni­je sam do­znao da je po pro­fe­s­iji bio sto­lar) upi­tao me je da li sam op­tu­žni­cu ra­zu­mio i da li se osje­?am kri­vim. Ra­zu­mio da, kriv ne, gla­sio je moj od­go­vor. Ga­?a­ju­?i se pa­de­ži­ma i mi­je­ša­ju­?i “ti” i “vi”, pred­sje­dnik se po­?eo de­ra­ti na me­ne po­zi­vaju­?i se na mo­je pri­zna­nje u is­tra­zi. Od­go­vo­rio sam da mi je pri­zna­nje ba­ti­na­ma iznu­?e­no. Mi uha­pše­ni­ke ne tu­?e­mo – pre­zri­vo je pro­ko­men­ti­rao. Upleo se i moj od­vje­tnik (par­ti­zan­ski ma­jor) i za­tra­žio uvid u do­ka­ze, tj. dvi­je mo­je na­vo­dne pri­ja­ve UNS-i pro­tiv Sa­ve Mar­ko­vi­?a i Vla­di­mi­ra Di­ja­ka. Pred­sje­dnik je po­?eo ner­vo­zno pre­ka­pa­ti pa­pi­re pred so­bom i on­da odus­tao uz pri­mje­dbu da ih ne­?e da­ti na uvid i da je do­vo­ljno što ih je on vi­dio. Uos­ta­lom, tu je svje­dok Sa­vo Mar­ko­vi?.

    Po­zvan u su­dni­cu svje­dok Mar­ko­vi?, uz vi­dlji­vu ne­la­go­du, po­?eo je dav­ati is­kaz na­vo­de­?i da sam bio u us­ta­škoj mla­de­ži, da sam bio za­do­jen us­tašÂ­tvom i da je ?uo da sam ka­sni­je su­dje­lo­vao u bor­bi pro­tiv NOV-e. UNS-u ni­je ni spo­me­nuo. Na di­rek­tno pi­ta­nje da li sam ga ja pri­ja­vio, zbu­nio se i re­kao da ni­je si­gu­ran. Opet se ogla­sio moj od­vje­tnik re­ka­vši da je kon­tra­di­ktor­no da ja Mar­ko­vi­?a pri­ja­vlju­jem kad sam ga upra­vo ja na us­tašÂ­kom su­du bra­nio na osno­vi ?e­ga je i pu­šten iz za­tvora. Za­pre­pas­tio sam se oda­kle moj od­vje­tnik zna taj de­talj jer sa mnom o to­me ni­je ni­ka­da ni pro­go­vo­rio. Kao, uos­ta­lom, ni o bi­lo ?e­mu dru­gom. Vi­dno uzru­jan, pred­sje­dnik vi­je­?a je za­tra­žio od Mar­ko­vi­?a izri­?it od­go­vor da li mu je mo­je svje­do­?e­nje po­mo­glo ili ne. Od­go­vor je gla­sio: ni­je po­mo­glo – ali ni odmo­glo, do­da­vši da sam ja si­gur­no ve? bio uvi­dio da je rat iz­gu­bljen (1943!) i da ?e mi to je­dnom ka­sni­je, kad do­?e na­ro­dna vlast, po­mo­?i. Ne do­bi­vši o?e­ki­va­ni i vje­ro­ja­tno do­go­v­ore­ni od­govor, pred­sje­dnik je Mar­ko­vi­?a for­mal­no is­tje­rao iz su­dni­ce. Ni je­dna je­di­na ri­je? nje­go­vog izla­ga­nja ni­je ušla u za­pi­snik iako je moj od­vje­tnik to tra­žio. Bio je to kraj ras­pra­ve jer dru­gih svje­do­ka ni­je ni bi­lo.

 NASTAVLJA SE