Rat u Gradu

str. 90. Su?enje!

    Lje­to, ko­lo­voz, u so­bi ve­oma to­plo iako je pro­zor bio ski­nut. Svi smo se zno­ji­li, pra­nje je i ona­ko bi­lo sve­de­no na mi­ni­mu­m. Oso­bnu hi­gi­je­nu ima­li smo ne­ko­li­ko mi­nu­ta uju­tro. Sa­pu­na ni­je bi­lo a ni to­ple vo­de. Si­gu­ran sam da je ?e­li­ja smrdje­la kao jar­?ev brlog. Ma­lo po­ma­lo uspio sam se do­gu­ra­ti pod pro­zor i ta­ko imao ba­rem ma­lo svje­žeg zra­ka. Za­dnja tri mje­se­ca ni­sam bio ni na ka­kvom sa­slu­ša­nju ili raz­go­vo­ru. Bli­ži­la se go­dišÂ­nji­ca od da­na uhi­?e­nja. Ne vje­ru­jem ni da je is­tra­ga pro­tiv Eic­hman­na du­že tra­ja­la.

    Dan Ve­li­ke Go­spe, 15. ko­lo­vo­za. Na­kon do­ru­?ka stra­žar mi je re­kao da se spre­mim za sud. Å to je pod tim mi­slio, bi­lo mi je ne­ja­sno. Dru­ge odje­?e ni­sam imao, a u ovoj je­di­noj sam i da­nio i no­?i­vao. Iz­gle­dao sam kao da me je kra­va sažvakala. Ta­kav sam, ru­ku ve­za­nih li­si­ca­ma, za­je­dno s još ne­ko­li­ci­nom odve­den na sud. Pro­šli smo kroz sre­dišÂ­te gra­da ispod oka po­gle­da­va­ju­?i ure­dno odje­ve­ne pro­la­zni­ke ko­ji za nas i ni­su po­ka­zi­va­li po­se­bno za­ni­ma­nje. Si­gur­no su na­vi­kli na taj sva­ko­dne­vni pri­zor. Iako sam u to­me gra­du pro­ži­vio vi­še od ?e­ti­ri go­di­ne, ni­sam vi­dio ni­k­oga po­zna­tog. Pi­ta­nje je da li bi me it­ko u ov­ak­vom iz­da­nju i pre­po­znao. Sva­ki od nas je imao svog oso­bnog stra­žara ko­ji ga je bu­dnim okom nad­zi­rao. U ho­dni­ku su­da su nam ski­nu­te li­si­ce. Sto­je­?i smo ?e­ka­li da bu­de­mo po­zva­ni. U ne­ko do­ba ho­dni­kom je pro­šao moj od­vje­tnik. Kli­mnuo mi je gla­vom i u pro­la­zu do­ba­cio: ne boj se. Bo­jao se ni­sam, ali ni­sam bio ni ra­vno­du­šan. Bi­le su to go­di­ne kad su još uvi­jek le­tje­le gla­ve, a vre­men­ske ka­zne od 10, 15 ili 20 go­di­na za­tvo­ra izri­ca­ne su kao od ša­le. Op­tu­žni­ca je bi­la ne­do­dir­lji­va sve­ti­nja, do­ka­zi i pro­tu­do­ka­zi obra­ne ne­vri­je­dni spo­me­na. Pod­svje­sno sam se na­dao oslo­bo­?e­nju jer sam znao da sam u odno­su na in­kri­mi­na­ci­je za­is­ta ne­vin. Ra­?un bez kr?ma­ra.

   Pro­zvan sam i moj me je stra­žar uveo u oma­nju so­bu vel­i?i­ne mo­žda 4 x 4 me­tra. Ve­?i stol za sud­sko vi­je­?e i dva ma­nja za tu­ži­te­lja i bra­ni­te­lja. Is­pred sud­skog vi­je­?a klu­pa, iza nje ne­ko­li­ko sto­li­ca u dva re­da. Osim slu­žbe­nih oso­ba, kao pu­bli­ka, sa­mo je­dna mla­?a dje­voj­ka. To­plo mi se osmi­je­hnu­la kad su nam se po­gle­di sre­li. Do tog je tre­nut­ka, bio sam si­guran, ni­ka­da ni­sam vi­dio. Ni ni­ka­da ka­sni­je. Za­uzeo sam po­ka­za­no mi mjes­to, a moj stra­žar je sjeo po­kraj one dje­voj­ke.

 NASTAVLJA SE