Rat u Gradu

str. 89. “Život” u zatvoru

    Egze­ku­ci­je su oba­vlja­ne pred zo­ru. U po­dru­mu su ta­kvim osu­?e­ni­ci­ma ot­ki­va­ne no­ge a ru­ke pre­ve­zi­va­ne na le­?a. To su bi­li tre­nu­ci kad se ko­sa di­za­la na gla­vi. ?es­to su kod ot­ki­va­nja odje­ki­va­li bol­ni ja­uci ka­da bi ko­va?, svje­sno ili ne­na­mjer­no, pro­ma­ši­vao za­ko­vi­ce i ?e­ki­?em uda­rao po kos­ti. Na stra­ti­šte se osu­?e­ni­ke odvo­zi­lo ka­mi­onom ?i­ji je mo­tor za vri­je­me ci­je­le pro­ce­du­re ra­dio pod vi­so­kim tu­ra­ma. Vje­ro­ja­tno da pri­gu­ši zvu­ko­ve. Žrtve su naj­?ešÂ­?e bi­le ti­he kod ukrca­ja u ka­mi­on, no bi­lo je i slu­?a­je­va ka­da je ne­ki ja­dnik pla­kao, mo­lio za mi­lost go­vo­re­?i da je ne­vin. Od­go­va­rao mu je smi­jeh i po­dru­gi­va­nje pra­ti­la­ca ko­ji su vrši­li i po­gu­blje­nja. To su sve bi­li za­tvor­ski stra­ža­ri u mi­li­ci­ona­rskim unifor­ma­ma, pre­tpos­ta­vljam dra­go­vo­ljci, vje­ro­ja­tno za taj prlja­vi po­sao i po­se­bno na­gra­?i­va­ni krva­ri­nom. Na­?in iz­vrše­nja je, po pri­?i ko­ja je ko­la­la za­tvo­rom, bio me­tak u po­ti­ljak. Tu glas­inu nit­ko ni­je mo­gao ni pot­vrdi­ti ni opo­vrgnu­ti jer se sa stra­ti­šta ni­je­dan osu­?e­nik ni­je vra­tio. No, s ob­zi­rom na okol­nos­ti bi­la je sa­svim vje­ro­ja­tna.

    Za tri mje­se­ca bo­rav­ka u toj so­bi is­pra­tio sam na po­slje­dnji put ba­rem pe­de­se­tak ne­sre­tni­ka jer je ri­jet­ka zo­ra osva­nu­la bez tih stra­vi­?nih zvu­ko­va. Upra­va za­tvo­ra ni­je ni po­ku­ša­va­la bi­ti dis­kre­tna, vje­ro­ja­tno je i to spa­da­lo u “va­spi­tne” me­to­de i vrši­lo do­da­tni pri­ti­sak na psi­hu onih ko­ji os­ta­ju.

    Ono ne­ko­li­ko sta­ba­la u vi­do­kru­gu pro­zo­ra oze­le­ni­lo je, pro­šlo je pro­lje­?e i nas­tu­pi­lo lje­to. Zvu­ko­vi gra­da ko­ji je pu­nim plu­?ima ži­vio do­pi­ra­li su u ?e­li­ju i do­da­tno op­te­re­?i­va­li du­šu. Iz ne­da­le­ke gla­vne i ve­oma pro­me­tne uli­ce ?es­to je do uši­ju do­pi­rao i smi­jeh dje­ce. To mi je po­se­bno te­ško pa­da­lo jer mi je mi­sli odmah skre­ta­lo ku­?i mo­me si­nu, ko­ji je na dan mo­ga uhi­?e­nja upra­vo bio na­vršio dva mje­se­ca. ?es­to sam znao i bez­gla­sno za­pla­ka­ti. Mla­dost mi je pro­tje­ca­la iza re­še­ta­ka, a tek mi je bio pro­šao 24. ro­?en­dan. Tje­šio sam se mišÂ­lju da ?u, kad-tad, ipak bi­ti slo­bo­dan. Ti­su­?e, de­se­ci ti­su­?a mo­jih vršnja­ka umrli su i pri­je ne­go su po­?e­li ži­vje­ti. Nji­ho­vu su mla­dost pro­gu­ta­le bez­bro­jne ja­me i ma­so­vne gro­bni­ce. Me­ni je ba­rem po­klo­nje­na ova far­sa od su­?e­nja.

    Da­ni su je­dno­li­?no pro­la­zi­li; iz mo­je so­be su lju­di odla­zi­li, a smje­nji­vali su ih no­vi, ugla­vnom is­tog pro­fi­la. Do­bros­to­je­?i se­lja­ci, ure­dno op­skrblji­va­ni pa­ke­ti­ma hra­ne od ku­?a. Ka­ko sam vre­me­nom uspio za­klju­?i­ti, okrivlje­ni su bi­li, ba­rem ve­li­ka ve­?i­na, kao ja­ta­ci ?e­tni­ka ko­ji su se još kri­li po šu­ma­ma. Ka­ko ni da­lje ni­sam do­bi­vao pa­ke­te, bio sam upu­?en sa­mo na za­tvor­sku hra­nu. Ima­ju­?i vlas­ti­tu, mno­gi mo­ji su­dru­go­vi odbi­ja­li bi pri­mi­ti di­je­lje­nu za­tvor­sku hra­nu pre­pu­šta­ju­?i svoj obrok me­ni. Pri­hva­tio sam te da­ro­ve jer su me održa­va­li u ka­kvoj ta­kvoj kon­di­ci­ji. Naj­go­re je bi­lo s du­ha­nom jer u to­me nit­ko ni­je bio da­režÂ­ljiv, a ja ni­sam htio pro­si­ti. Ipak, sva­ki bih dan do­bio dvi­je-tri ci­ga­re­te ko­je sam on­da šte­dlji­vo pu­šio, pa­le­?i ih i na­kon ne­ko­li­ko di­mo­va opet ga­se­?i. Su­mnjam da je it­ko u ?e­li­ji znao mo­je ime. Ka­ko sam bio da­le­ko naj­mla­?i, od stra­ne stra­žara sam bio za­du­žen da pri­mam kruh i hra­nu za ci­je­lu ?e­li­ju. Iz ne znam kojeg ra­zlo­ga stra­žar me je zvao stu­den­tom. To su ka­sni­je pri­hva­ti­li i dru­gi stra­ža­ri, a uz njih i mo­ji sus­ta­na­ri. Va­ljda je po pri­mi­ti­vnoj mi­lici­onar­skoj psi­ho­lo­gi­ji za­tvo­ra mo­gao do­pas­ti sa­mo se­ljak i ka­kav glu­pistu­dent.

 NASTAVLJA SE