Rat u Gradu

str. 88. ?ekanje su?enja.

    U sa­mi­ci sam os­tao još mje­sec da­na i on­da sam bio pre­ba­?en u za­je­dni­?ku ?e­li­ju, me­?u za­tvo­re­ni­ke ko­ji su ?e­ka­li su­?e­nje. Svog od­vje­tni­ka ni­sam vi­dio sve do po­no­vnog odlas­ka na sud. Uša­vši u ?e­li­ju su­sreo sam po­gle­de ko­ji su me sa za­ni­ma­njem pro­ma­tra­li. Na­kon de­vet mje­se­ci sa­mi­ce si­gur­no ni­sam re­pre­zen­ta­ti­vno iz­gle­dao. Go­to­vo svi me u je­dan glas upi­ta­še da li sam gla­dan. Ja sam me­?u­tim bio fas­ci­ni­ran ti­me što su svi pu­ši­li. Pre­?u­vši pi­ta­nje za­mo­li­o sam ci­ga­re­tu. Do­bio sam pre­gršt ci­ga­re­ta, sjeo i po­pu­šio ne­ko­li­ko, je­dnu za dru­gom.

     U toj sam so­bi pro­veo sli­je­de­?a tri mje­se­ca. To je svim mo­jim “sus­ta­na­ri­ma” bi­lo ve­oma ne­obi­?no jer je u pra­vi­lu su­?e­nje za­ka­zi­va­no tje­dan, naj­vi­še dva, po oko­n?a­nju is­tra­ge. S ob­zi­rom na ve­li­ku pro­me­tnost ni­sam se ni s kim ni zbli­žio. Ve­?i­nom su to bi­li sta­ri­ji lju­di, svi s Manj­a?e, za vri­je­me ra­ta izra­zi­to ?e­tni­?kog kra­ja. Bi­la je stvar do­brog od­go­ja ni­ko­ga ne pi­ta­ti za­što je op­tu­žen. To­ga se ova mo­ja ga­le­ri­ja Ko­?i­?e­vih Da­vi­da Å trba­ca pri­drža­va­la. Tek iz uspu­tnih pri­mje­dbi mo­glo se ra­za­zna­ti da smo svi ne­vi­ni.

    Pro­zor mog no­vog bo­ra­vi­šta gle­dao je na za­tvor­sko dvo­ri­šte gdje je po ci­je­li dan bi­lo ve­oma pro­me­tno. Vi­dje­la se ula­zna ka­pi­ja, je­di­ni put izlas­ka iz za­tvo­ra. ?es­to vi­re­?i kroz pro­zor, a za­ to vri­je­me je uvi­jek net­ko sta­jao pred vra­ti­ma le­?i­ma po­kri­va­ju­?i “špi­jun­ku”,  oba­ve­zno u 9 sa­ti i oko po­dne, bio sam o?e­vi­dac mno­gih do­ga­?a­nja. U ta se vre­me­na odla­zi­lo i vra­?a­lo sa su­?e­nja. Obi­?no gru­pe od oko 10 lju­di. Svi­ma su ru­ke bi­le ve­za­ne li­si­ca­ma. Do su­da se išlo pje­ši­ce kroz naj­stro­ži cen­tar gra­da. I na po­vrat­ku sa su­da svi su bi­li ve­za­ni bez ob­zi­ra na vi­si­nu pre­su­de. No, pos­toja­la je je­dna ni­jan­sa. Oni ko­ji­ma su u po­vrat­ku ru­ke bi­le ve­za­ne na le­?i­ma bi­li su osu­?e­ni na smrt. U ri­jet­ko ko­joj gru­pi ni­je bi­lo ta­kvih. Ti su ne­sre­tni­ci odvo?e­ni u po­drum gdje ih je za­tvor­ski ko­va? oki­vao u lan­ce (na ru­ka­ma) i bu­ka­gi­je (na no­ga­ma). Smje­šta­ni su u po­se­bne ?e­li­je, u za­tvor­skom žar­go­nu “smrtne”. Iz njih su i odvo­?e­ni na put bez po­vrat­ka.

 NASTAVLJA SE