Rat u Gradu

str. 87. Kraj istrage.

     Du­go su me os­ta­vi­li na mi­ru. Ve? je bi­lo oto­pli­lo, nas­tu­pi­lo je pro­lje­?e a ja sam i da­lje bio u sa­mi­ci. Tje­dni­ma ne bih ?uo ljud­sku ri­je?. I on­da se je ko­ta? opet po­kre­nuo. Je­dne no­?i sam po­no­vno po­zvan islje­dni­ku. Izne­na­?e­nje. Sta­jao sam pred vi­so­kim, ne­o?e­ki­va­no ure­dnim ofi­ci­rom in­te­li­gen­tnih o?i­ju i pro­du­ho­vlje­nih crta li­ca. Pred­sta­vio mi se i na­gla­si­vši da smo obo­ji­ca ci­vi­li­zi­ra­ni lju­di za­tra­žio su­ra­dnju. U so­bi ni­je bi­lo ni­ka­kvih ra­ni­jih re­kvi­zi­ta za uvje­ra­va­nje. Sav sam se na­kos­tri­je­šio. Po­?eo mi je pos­ta­vlja­ti pi­ta­nja ne za­pi­su­ju­?i mo­je od­go­vo­re. Da li sam bio ?lan Us­ta­ške mla­de­ži? Je­sam kao i svi dru­gi u?e­ni­ci hrvat­ske na­ci­onal­nos­ti. Da li sam bio us­ta­ški ju­ri­šnik i bio na­oru­žan pu­škom? Pri­znao sam da sam bio u ta­kvoj pos­troj­bi, ali da se na­še dje­lo­va­nje svo­di­lo sa­mo na su­dje­lo­va­nje u pa­ra­da­ma za 10. tra­vnja. Da li sam kao voj­nik bio u Po­gla­vni­ko­vim tje­le­snim zdru­gov­ima, u ko­jem ?i­nu, na ko­jim te­re­ni­ma, da li sam bio u bor­ba­ma? Pot­vrdio sam, re­kao ?in i po­dru­?ja gdje sam slu­žio. Ni­je­dan mo­j od­go­vor ni­je ko­men­ti­rao ni­ti je pro­ši­ri­vao pi­ta­nja. Å e?er je do­šao na kra­ju. Ble­iburg i lo­go­ri. Å to sam vi­dio ili do­ži­vio. La­gao sam ne po­crve­ni­vši. Net­ko tko o tim do­ga­?a­ji­ma ni­je imao poj­ma ste­kao bi do­jam kao da sam bio na lo­go­ro­va­nju. Stal­no se vra­?ao na odnos voj­ske pre­ma na­ma za­ro­blje­ni­ci­ma. Ni­je me uspio na­vu­?i na ta­nak led. Os­tao sam pri tvrdnji da ja oso­bno ne­mam pri­mje­dbi. Da li se pre­tva­rao da mi vje­ru­je ili mu je sve to sku­pa bi­lo sveje­dno, ni­sam mo­gao za­klju­?i­ti. Da­nas mi se ?i­ni da im sa­ma kon­stru­kci­ja o mo­me ra­du u UNS-i ni­je bi­la do­vo­ljna za op­tu­žni­cu pa su je po­ku­ša­va­li još ne­?im ga­rni­ra­ti. ?i­nje­ni­ca je da su u op­tu­žni­ci sva nje­go­va pi­ta­nja bi­la pre­to­?e­na u in­kri­mi­na­ci­je. Pri­li­kom su­?e­nja sve te to­?ke su sa­mo le­ti­mi­?no spo­men­ute i u pre­su­di ni­su na­šle mjes­to. Vje­ro­ja­tno su tre­ba­le sa­mo ilus­tri­ra­ti ne­ga­ti­vnost mo­je oso­be. Na kra­ju me je moj islje­dnik upi­tao da li se imam na ne­što po­ža­li­ti, da li sam bio mal­tre­ti­ran ili, ne daj Bože, fi­zi­?ki zlos­ta­vljan i pri­si­lja­van na pri­zna­nje. S “in­di­gna­ci­jom” sam odbio i sa­mu po­mi­sao na to. Za­hva­li­vši mi na is­kre­nos­ti i su­ra­dnji otpus­tio me je i stra­žar me je vra­tio u mo­ju sa­mi­cu. Tak ta­da ni­sam znao što mi­sli­ti. Prvi put da ni­sam “po­pio” ba­ti­ne ni­je me umi­ri­lo. Sre­?om to je bio kraj is­tra­ge. A ba­ti­na je bi­lo i pre­vi­še, iako sam se na kra­ju na njih po­?eo i na­vi­ka­va­ti i mno­go sam ih la­kše ne­go u po­?et­ku po­dno­sio. Ko­li­ko god ovo glu­po zvu­?i is­ti­ni­to je.

NASTAVLJA SE