Rat u Gradu

str. 86. priznanje, glad…

    Ako se ne va­ram, pro­fe­sor Bla­ško­vi? je bio je­dno vri­je­me mi­nis­tar škol­stva (ili sli­?no) u no­voj so­ci­ja­lis­ti­?koj re­pu­bli­ci Hrvat­skoj. Da sam u vri­je­me is­tra­ge znao ka­kvim svje­do­kom u oso­bi pro­fe­so­ra Bla­ško­vi­?a ra­spo­la­žem, si­gur­no se ta im­be­cil­na kon­stru­kci­ja ne bi na­šla u mo­joj op­tu­žni­ci. No to još uvi­jek ne zna­?i da ne bi bio na­pi­san ne­ki no­vi si­nop­sis, mo­žda i da­le­ko te­ži po me­ne. Onaj ko­ji je kon­stru­irao i pi­sao op­tu­žbu vje­ro­ja­tno ni­je uo­p?e s­hva­tio da je taj­nim agen­tom pro­gla­sio u to do­ba še­sna­es­to­go­dišÂ­nja­ka. Ne mo­gu­?i od ni­?e­ga na­pra­vi­ti slo­na, do­bro­s­tivo je moj rad kao agen­ta smjes­tio u pe­ri­od od stu­de­nog 1942. do po­lo­vi­ce 1943. go­di­ne. Kao da je UNS-a bi­la ska­ut­sko ili kul­tur­no­pros­vje­tno dru­štvo u ko­je se pris­tu­pa­lo i is­tu­pa­lo pre­ma proh­tje­vu. Me­?u­tim, lo­gi­ka i is­ti­na ni­su bi­le ja­?a stra­na ono­vre­me­nih op­tu­žni­ca.

     Po­mi­sli­vši da op­tu­žbu na su­?e­nju ne­?e bi­ti te­ško opo­vrgnu­ti, odlu­?io sam “su­ra­?i­va­ti” sa islje­dni­kom. Pri­hva­tio sam igru za­mo­li­vši ga da on for­mu­li­ra mo­je pri­zna­nje jer su mo­ja sje­?a­nja ma­glo­vi­ta i kon­fu­zna. Po­hva­lio je mo­ju ra­zu­mnost i ve­li­ko­du­šno me po­?as­tio ci­ga­re­tom. Pi­sme­ne do­ka­ze ni­je ni­ti spo­mi­njao ni­ti po­ka­zi­vao jer ih, ako ne bi bi­li fal­si­fi­kati, ni­je ni mo­gao ima­ti. U sve­ga ne­ko­li­ko re­?e­ni­ca, u sva­?i s gra­ma­ti­kom i in­ter­pun­kci­ja­ma, skle­pao je mo­je pri­zna­nje ko­je sam spre­mno po­tpi­sao. Do­bio sam još ne­ko­li­ko ci­ga­re­ta i par drva­ca ži­gi­ca i vra­?en u ?e­li­ju.

     Opet su pro­la­zi­li da­ni u sa­mi­ci, si­vi, je­dno­li­?ni, ispu­nje­ni bes­kraj­nim ko­ra­?a­njem od zi­da do zi­da i o?e­ki­va­njem os­ku­dnih obro­ka ko­ji su glad još vi­še po­ja­?a­va­li. Po­sli­je prvog pa­ke­ta ni­sam do­bio vi­še ni­šta. Dne­vno sam do­bi­vao ?et­vrti­nu ku­ku­ru­znog kru­ha i dva pu­ta ne­ku ri­jet­ku to­plu te­ku­?i­nu ne­de­fi­ni­ra­nog sa­drža­ja. Ri­jet­ko kad bih na dnu zdje­le na­šao ko­ma­di? re­pe ili krum­pi­ra ili još ri­je­?e zrno gra­ha. Ko­li­ko sam bio gla­dan ne­ka pos­vje­do­?i sli­je­de­?e. Sva­kog tje­dna, je­dan­put, za­tvor­ski bri­co nas je bri­jao. Je­dan po je­dan odvo­?en je u pra­onicu i tu stru­gan tu­pim bri­tva­ma. U je­dnom uglu je bi­la ve­li­ka drve­na ki­bla za otpat­ke u ko­ju je bri­co otre­sao obri­ja­ne dla­ke i sa­pu­ni­cu. U tu is­tu ki­blu su za­tvo­re­ni­ci iz za­je­dni­?kih so­ba ba­ca­li otpat­ke hra­ne. U ve­li­koj ve­?i­ni su to bi­li sta­ri­ji se­lja­ci ko­ji su po za­vršet­ku is­tra­ge, a ?e­ka­ju­?i su­?e­nje, pri­ma­li od ku­?e pa­ke­te. Vje­ro­ja­tno lo­ših zu­bi­ju ni­su mo­gli žva­ka­ti tvrdu ko­ru po­ga­?a. Te su ko­re za­vrša­va­le u ki­bli. Je­dno ju­tro kad sam bio odve­den na ju­tar­nje pra­nje ugle­dao sam te ko­re u ki­bli. Po nji­ma je bi­la sa­pu­ni­ca od pret­ho­dnih bri­ja­nja. Zgra­bio sam ne­ko­li­ko naj­ve­?ih ko­ma­da, ispod sla­vi­ne sprao s njih sa­pu­ni­cu i strpao ih u nje­dra. U ?e­li­ji sam ih da­ni­ma, škrta­re­?i sam pre­ma se­bi, si­sao, bes­kraj­no po­la­ko žva­kao i sa ža­lje­njem gu­tao. Sti­dio sam­ se sam se­be, no glad je bi­la ja­?a i po­nos je gu­bio bit­ku. Po­bi­je­dio je ani­mal­ni in­stin­kt samo­održanja. Sa­mo­sa­ža­lje­nju tu ni­je bi­lo mjes­ta, tre­ba­lo je sa­?u­va­ti sve du­še­vne i tje­le­sne sna­ge za ono što ni­je iz­vje­sno, ali je kao mo­gu­?nost pos­to­ja­lo.

NASTAVLJA SE