Rat u Gradu

str. 84. Svjetlo, pa tama.

    U nje­mu je­dan po­kri­va?, de­be­li džem­per, dva pa­ra to­plih ?a­ra­pa, dvi­je ko­šu­lje i do­nje ru­blje, hljeb go­to­vo oka­me­nje­nog kru­ha te ne­što su­ho­me­sna­tih proi­zvo­da. Da, i dvi­je ku­ti­je ci­ga­re­ta. Blagdan, ve­li­ki, ne­slu­?e­ni blagdan. Kao da su sa mnom u ?e­li­ji i su­pru­ga i maj­ka i vi­še ni­sam sam. Svu odje­?u što sam do­bio na­vu­kao sam na se­be. Uto­plio sam se, ?e­li­ja je odje­dnom pos­ta­la svje­tli­ja, pros­tra­ni­ja. Mi­sli su mi odle­tje­le mo­me si­nu i mo­joj Ma­ri­ji, mo­joj do­broj maj­ci i bra­tu. Znao sam da i oni mi­sle na men­e i da ?e nam se mi­sli ne­gdje u pros­tran­stvu sres­ti. Tu sam no?, sit i uto­pljen, pro­spa­vao kao ma­lo di­je­te.

    Sli­je­de­?ih sam da­na ra­zmišÂ­ljao što ?e da­lje bi­ti. Da ?u bi­ti je­dnos­ta­vno, uz is­pri­ku, pu­šten na slo­bo­du ni­sam ni tre­nut­ka po­vje­ro­vao. Bio sam zbu­njen i odlu­?io se na­oru­ža­ti strplje­njem. Ne­što se ipak mo­ra do­go­di­ti. I za­is­ta, na­kon de­se­tak da­na, glu­ho do­ba no­?i, uda­rac no­gom i odla­zak na sa­slu­ša­nje. No­vi islje­dnik, u vojni­?koj odo­ri, ni­žeg ?i­na. On - pre­ma ?i­nu. Ni­zak, zbi­jen, nis­kog ?e­la i bi­kov­skog vra­ta, ru­?ur­di po­put pe­kar­skih lo­pa­ta. U za­dri­glom li­cu si­tne vo­dnji­ka­ve o?i, de­be­le crna­?ke usne. Neo­bri­jan, ve­li­kih po­do?­nja­ka. Na­kon što me je pro­mo­trio, za­po­?e mo­no­log ?u­dnim, vi­so­kim pis­ka­vim gla­som . Ovo mi, re­?e, da sam bio po­tpu­no is­kren, ni­je tre­ba­lo. Jest, su­ra­?i­vao sam, ali ne do­kra­ja. Sto­ga je on pri­si­ljen da iz me­ne is­tje­ra os­ta­tak is­ti­ne, da oso­bno ne­ma ni­šta pro­tiv me­ne, da sam mu ?ak sim­pa­ti­?an ali… bla-bla-bla… slu­šao sam ga i raz­gle­dao so­bu tra­že­?i o?i­ma “va­spi­tna sred­stva”. U je­dnom uglu, pri­slo­nje­no uz zid, bi­lo je ne­ko­li­ko šta­po­va po­put drški od me­tle. Ako je to sve, do­bro je. Iza­šao sam ja i s go­rim na kraj. U je­dnom mi tre­nut­ku pro­dre u svi­jest spo­zna­ja da moj no­vi islje­dnik go­vo­ri o ne­ka­kvoj ši­fri. Sva­ki agent UNS-e imao je svoj pse­udo­nim ili ši­fru, mo­rao sam je da­kle ima­ti i ja. Å to sad? Vi­še ne po­ma­že pri­?a o sla­bom pa­m?e­nju, kon­spi­ra­ti­vno ime ili ono što on pod ši­from mi­sli ni­sam mo­gao la­ko za­bo­ra­vi­ti. Bo­že po­mo­zi, bit ?e ba­ti­na kao ki­še.

    Ka­ko sam zbu­nje­no šu­tio, moj “du­še­bri­žnik” do­hva­ti je­dan držak i po­?e me nji­me “obra­?i­va­ti” sve dok ga ni­je pre­tvo­rio u si­tniš za po­tpa­lu. Bu­bnja­lo je po gla­vi, po le­?i­ma i no­ga­ma. Bo­lje­lo jest, ali ni bli­zu bo­li od uda­ra­ca onom gu­me­nom pa­li­com. Na­kon tih ne­ko­li­ko mi­nu­ta, za me­ne ci­je­le vje­?nos­ti, sjeo je za stol, do­zvao stra­ža­ra i vra­tio me u ?e­li­ju s upu­tom da do­bro ra­zmi­slim jer ?e­mo se us­ko­ro opet vi­dje­ti.

NASTAVLJA SE