Rat u Gradu

str. 83. Batine i po?etak su?enja

    U to­me vre­me­nu, ne­što ma­nje od dva mje­se­ca, te­me­lji­to sam is­pre­bi­jan dva­des­e­tak pu­ta, sta­jao sa­ti­ma na je­dnoj no­zi, pri­sil­no os­ta­jao bu­dan i do 72 sa­ta, u is­toj no­?i izvo­?en i vra­?an na sa­slu­ša­nja po 7-8 pu­ta, du­ge sa­te pro­vo­dio ve­zan lan­ci­ma ili li­si­ca­ma bez hra­ne i vo­de, ri­bao is­tih de­set me­ta­ra i po dva­de­set pu­ta, slu­šao pri­?e ka­ko ?u bi­ti stri­je­ljan, na­gle­dao se iz­mrcva­re­nih lju­di ?i­ji me je iz­gled tre­bao ome­kša­ti. Sve sam to iz­držao glu­me­?i ne­kad bu­da­lu, ne­kad po­ka­zu­ju­?i spre­mnost na su­ra­dnju. Gu­bio sam na te­ži­ni, ali sam pos­ta­jao ne­ka­ko ži­la­vi­ji i otpor­ni­ji. Trpio sam hla­dno­?u jer sam bio odje­ven kao usred lje­ta. Bio je ve? po­?e­tak pro­sin­ca. Izne­na­da je sve za­vrši­lo.

    Ne­ko­li­ko je da­na bi­lo za­ti­šje. Ma­lo sam se odmo­rio i pri­ku­pio sna­gu. I on­da, prvi put usred da­na, po­zvao me je is­tra­ži­telj i prio­p?io mi je da je is­tra­ga za­vrše­na i da ?e mi bi­ti su­?e­no. Vra­tio sam se u ?e­li­ju i ve? na­kon mi­nutu-dvi­je po me­ne je do­šao stra­žar, sta­vio mi li­si­ce na ru­ke i spro­veo me pje­ši­ce gla­vnim uli­ca­ma Ba­nje Lu­ke u dru­gi za­tvor zva­ni “Crna ku­?a”. Pri­je ra­ta to je bi­la ka­zni­oni­ca, lo­ci­ra­na go­to­vo u stro­gom sre­di­štu gra­da ne­da­le­ko ?u­ve­ne Fer­ha­di­ja dža­mi­je. Tu sam uba­?en u sa­mi­cu i vri­je­me je sta­lo.

    Go­to­vo mje­sec da­na sa mnom nit­ko ni­je pro­go­vo­rio ni­ti je­dnu je­di­nu ri­je?. Vi­?ao sam sa­mo stra­ža­ra ko­ji me je pu­štao na pra­nje i pražÂ­nje­nje “ki­ble” te dje­li­te­lja hra­ne ko­ji ni­je po­di­zao po­gled. Va­ni je bio sni­jeg, bi­lo je ve­oma hla­dno jer gri­ja­nja ni­je bi­lo. Po ci­je­li dan i do­bar dio no­?i us­traj­no sam ko­ra­ci­ma pre­mje­ra­vao ?e­li­ju, pra­vio ?u?­nje­ve i mla­ta­rao ru­ka­ma za­gri­ja­va­ju­?i se ba­rem na taj na­?in.

    19. si­je?­nja 1950. go­di­ne, na­kon do­ru­?ka (ma­lo crne to­ple te­ku­?i­ne) izve­den sam na sud. Dok sam u ho­dni­ku ?e­kao da do­?em na red, pris­tu­pio je je­dan go­s­po­din i re­kao da je moj od­vje­tnik. Bio je to Ab­du­se­lam Ba­la­gi­ja, ko­je­ga se sje­?am s pu­nom za­hval­nošÂ­?u. U?i­nio je sve što je mo­gao da mi po­mo­gne. U su­dni­ci se sve sve­lo na ?i­ta­nje op­tu­žni­ce na­kon ?e­ga ju je od­vje­tnik ospo­rio re­ka­vši da sam po njoj ve? su­?en 1946. go­di­ne i pra­vo­mo­?nom pre­su­dom Voj­nog su­da 38. di­vi­zi­je oslo­bo­?en op­tu­žbe. Za­hti­je­va mo­je tre­nu­ta­?no oslo­ba­?a­nje i pu­šta­nje na slo­bo­du. Izve­den sam iz su­dni­ce i na­kon de­se­tak mi­nu­ta po­no­vno uve­den. Pri­op?e­no je da se su­?e­nje pre­ki­da a da ?e­mo o nas­tav­ku bi­ti oba­vi­je­šte­ni. Opet uobi­?a­je­ne li­si­ce, pro­laz gra­dom i ve­li­ko izne­na­?e­nje. Na por­ti za­tvo­ra ?e­ka me ove­?i pa­ket.

NASTAVLJ ASE