Rat u Gradu

str. 82. Sastavljamo optužnicu.

    Na­kon ne­ko­li­ko no­?i opet odla­zak na sa­slu­ša­nje. Opet pas­to­ral­na lju­bav ofi­ci­ra, od­goj­ne ba­ti­ne i ko­na­?no pat poz­ici­ja. No ovaj pu­ta i ne­ko­li­ko na­zna­ka što se od me­ne o?e­ku­je. Pri­zna­nje da sam bio agent UNS-e (Us­ta­ške nad­zor­ne slu­žbe), da sam oso­bno tu­kao i mal­tre­ti­rao “na­pre­dne omla­din­ce”, ugla­vnom bio zu­lu­m?ar, si­le­dži­ja, ukrat­ko ljud­ski ološ. Kad sam vra­?en u ?e­li­ju, imao sam u gla­vi zna­ke za ne­ko­li­ko si­nop­si­sa. Sa­da je tre­ba­lo izmi­sli­ti pri­hva­tlji­vu i na iz­gled vje­ro­ja­tnu pri­?i­cu, ko­ju ?e opet bi­ti la­ko obo­ri­ti pred su­dom. Moj za­po­?e­ti dos­si­er kod is­tra­ži­te­lja za sa­da je sa­drža­vao sa­mo mo­je ge­ne­ra­li­je. To se mo­ra pro­mi­je­ni­ti. Za­to pa­met u gla­vu. Te­ško je bi­lo odlu­?i­ti što od su­ge­ri­ra­nih pri­zna­nja pri­hva­ti­ti. Sa UNS-om ni­ka­da ni­sam imao ni­ka­kvu ve­zu. Slu­?a­jem sam po­zna­vao Da­li­bo­ra (pre­zi­me ne znam), na­vo­dnog dje­la­tni­ka UNS-e, ko­ji je udva­rao (ka­sni­je ože­nio) De­si, ne­?a­ki­nji Ma­re Bo­ro­vni­ce, u ?i­joj je obi­tel­ji po­put usvo­je­nog si­na ži­vi­o moj ujak Ni­ko. I to je bi­lo sve. Ni­ka­da ni­sam bio kon­fi­dent ni bi­lo ?i­ji špi­jun. Moj na­vo­dni rad za UNS-u tre­ba­lo je smjes­ti­ti u 1942. i 1943. go­di­nu, u do­ba kad sam ni­ti za­slu­gom ni­ti kri­vnjom imao 16 i na­vrša­vao se­da­mna­es­tu go­di­nu. Pa zar je mo­gu­?e da net­ko u to po­vje­ru­je? Haj­de da to i pri­hva­tim i da kon­stru­iram pri­?u. No ko­ga sam pri­ja­vio? Ime­na mo­ra­ju bi­ti stvar­na a ne izmišÂ­lje­na. To mi je bio ve­li­ki pro­blem. Mo­ji is­tražite­lji ni­su na ta­kvoj “si­tni­ci”, sre­?om, in­zis­ti­ra­li. Ta­ko ?e ka­sni­je u op­tu­žni­ci bi­ti na­ve­de­no da sam pri­ja­vio ve­?i broj na­pre­dnih omla­di­na­ca “od ko­jih su mno­gi stre­lja­ni”. Ti mno­gi “stre­lja­ni” ni­su ima­li ni ime ni pre­zi­me. Tu kon­stru­kci­ju je na su­du moj od­vje­tnik, Ab­du­se­lam Ba­la­gi­ja, u tre­nu obo­rio. Ni pred­sje­dnik vi­je­?a ni­je toj for­mu­la­ci­ji po­sve­tio pažÂ­nju. Ugla­vnom sam is­ti­cao sla­bo pa­m?e­nje mo­le­?i mog is­tra­ži­te­lja da mi po­mo­gne. Na­kon ne­kol­iko ša­ma­ra ili uda­ra­ca pa­li­com, obi­?no bi mi dao sli­je­de­?i “šla­gvort”. Te­ško je bi­lo iz to­ga pra­vi­ti mo­za­ik. Sre­?a je bi­la što je on svo­jim ri­je­?i­ma za­pi­si­vao mo­ja “pri­zna­nja” ko­ja su s onim što bih ja pro­mu­cao ima­la ma­lo ili ni­ka­ko ve­ze. Ta­ko je moj za­pi­snik do­bi­vao po­ma­lo na obuj­mu i bro­ju stra­ni­ca. Na kra­ju je to izno­si­lo dvi­je ili tri stra­ni­ce. Iz tog je ma­te­ri­ja­la ja­vni tu­ži­telj sas­ta­vio op­tu­žni­cu ko­ja je ima­la ?e­ti­ri to­?ke i bi­la u po­tpu­nom su­gla­sju s op­tu­žni­com ja­vnog tu­ži­te­lja 38. di­vi­zi­je (iz 1946. go­di­ne), po­tpo­ru­?ni­ka Å o­fran­ca. No o to­me ka­sni­je.

NASTAVLJA SE